Na Vašem sam pragu gospodine. Imajte samilosti prema skitnici u izbledelim dronjcima. Pružite mi ruku gostoprimstva. Pružite mi utočište od zamki vrletne noći. Čujte, vukovi zavijaju, mećava šiba. Budite mi odvažni sadrug u odsečku mahnitog hodočašća i krstitelj ove mešine natočene vinom galilejskim. Podeliću s Vama rajske snove; otkriti Vam špilju gde dukati leže. Samo molim Vas, plemeniti gospodine, ne iskajte košmare moje: bez njih bi mi drumovi bili pusti.
Autor
Istina je da aktiviranje senzora ne zavisi od mene. Ljudi misle da recept za nevidljivost sebično držim u džepu svog kaputa, a ne znaju da je fenomen suptilne mimikrije neprihvatljiv za nezgrapne ljudske oblike. Lakoća sa kojom prihvatam kolore zimzelena, majčine dušice, neolitskog kamena, godova starog panja ili nijanse slonove surle je prefinjena umetnost. Nju ljudski goropadi nikad neće razumeti, s obzirom da im standard odevanja čini telo nevidljivim na primitivan način, odvajkada u našem životinjskom carstvu poznat kao harlekinijada (maskarda). Stoga, kad ljudsko biće ušeta u nas vidokrug, dogunđavamo se slasno na račun lakrdijaša; „Ej, braćo, pogledajte, eno Harlekina.“
Ne bih želeo da se hvalim, ali moj deda, Kameleon XXV, bio je istoričar kameleonske umetnosti, veoma inteligentan pripadnik naše vrste. Velika izraslina na njegovoj njušci bila je fizički dokaz postojane mudrosti i obezbeđivala mu veliko poštovanje kod drugih pripadnika naše reptilske zajednice. On mi je odgonetnuo tajnu zašto je naš rod poprimio sve boje sveta u sebe. Jednom davno, dobri vrhovni Bog uslišavao je molbe drugih, podređenih mu bogova da svoje izaslanike pošalju na zemlju. Svet ideja začetih u božanskim umovima spuštao se na zemlju pokretnim trakama mosta boginje Duge, te je svaka boja udružena sa određenom energijom kreirala jedinstveno biće na zemlji. Varijacija je bilo na hiljade, i bili su potrebni vekovi da bi se namirila celokupna flora i fauna, zajedno sa ljudskim bićima, kakvu danas poznajemo. Nezahvalno bi bilo ne napomentu činjenicu da su se pokretene stepenice nekolko puta u toku procesa stvaranja kvarile, stopirale postupak, a na nekima su se, usled težine kosmičke ideje, javljala kolorna udubljenja, te bi Duga svojim arhitektonskim alatom revnosno otklanjala kvarove i utisnute tragove, čineći boje još svežijim i lepšim. Kada se taj obiman posao priveo kraju, Bog je bio zadovoljan namirivši zemaljske potrebe bogova i kosmičkih sila, ali nije znao šta da uradi sa Dugom. Ona je veći deo vremena bila nevidljiva i za bogove i smrtnike, a kada bi se otelovljavala obuhvatala je sve boje, te se Bogu činilo nepravedno da njenog izaslanika na zemlji učini jednobojnim. I onda, jednog dana, dok je Duga venčavala sunce sa plavetnilom planinskog jezera, Bog pod njom primeti malog guštera, zapravo njegove konture jer je poprimio oblik čiste jezerske vode. Tada ga uze, provuče kroz dugu i reče boginji: „Ovo će biti tvoj izaslanik. Nevidljiv poput tebe, a sposoban da se uklopi u boje svakog ambijenta.“
Svaka čast mome dedi, ali ja nisam vezan za te drevne priče i više sam, ako ćemo iskreno, naučni tip. Stoga želim da napomenem da već dugo istražujem, zapravo pokušavam da nađem odgovor na pitanje: zašto se kameleon ne odeva u boje noći? Sve kolege koje su radile na tom projektu (i koje će raditi) smatrale su da mora postojati negde u našim DNK senzor koji bi podstaknut određenim alehemijskim procesom rastapanja i kasnijeg zgrušavanja čestica (tj. vraćanja u njihovo prvobitno stanje) izazvao kratkotrajni efekat kameleonifikacije noći. Kameleon XXXII, dobitnik nekoliko prestižnih nagrada za svoj naučni rad, izneo je teoriju po kojoj je proces kamelonifikacije noći moguć samo nakraj noći, pred svitanje, ali je i rizičan poduhvat za izvođenje u noćima bez mesečine, jer smatra da svetlost nije samo ključni činilac biljnog procesa fotosinteze, već i procesa menjanja kolora naše vrste. Ukoliko bi se, recimo, eksperiment izvršio pod nedovoljnom količinom svetlosnog sjaja, kamelon bi promenio boju, ali bi se zauvek izgubio u noći. Kamelon XXVII je tu teoriju pobio, uzimajući kao dokaz činjenicu da eteričnost ne može da bude prijemčiva telesnom obličju i da po tome kameleon zapravo prihvata etar noći u svoje pore, a ne obrnuto. Takav spor je izazvao raskol među stanovništvom, i kralj naše zemlje je doneo neopozivu odluku u kojoj se zabranjuje bilo kakav razgovor o relevantnoj temi, ili pominjanje iste, dok su pravosudni organi osudili Kameleona XXXII i Kameleona XXVII kao glavne podstrekače nereda na godinu dana prinudnog rada u vrelom pesku Sahare.
Od tog nemilog događaja prošlo je već trideset godina, ali ja se, za razliku od većine, nisam mogao zadovoljiti napuštanjem načetih teorija i potajno sam nastavio svoju asketsku misiju pod nazivom chamaeleo calyptratus. Mnoge noći sam probdeo u svom malom sobičku za radnim stolom i gomilom naučnih spisa, ali nikako nisam mogao odgonetnuti tajni kod kolornog transformisanja, sve dok mi se jednog maglovitog jutra, u cik svitanja, on sam nije otkrio na telu žirafe. Primetio sam tada, na rubu istraživačkog beznađa, zanimljivu slučajnost koja me inicirala u srž poduhvata kameleonifikacije noći. Naime, Žirafa XI, inače muž Žirafe XII i otaca Žirafića XIII i XIV, nosio je kao neizbrisivu uspomenu na jedan dvoboj, ožiljak od lavljeg ugriza na desnoj butini. Ništa po svemu neobičan da koža nije srasla tako da su se pruge dodirnule i oblikovale polovično slovo čiji parnjak je bio iscrtan na kori čudnog drveta sa krošnjom uzdignutom ka nebu, a ispod (tj. iznad) koje je redovno paslo krdo gnuova. Zahvaljujući svom izoštrenom vidu kao i sposobnosti da svako oko pokrećem zasebno, te dve slike sam držao odvojene uspoređujući ih i obrađujući mentalno. Uočio sam da se dekorativno, skerletno slovo na koži žirafe savršeno uklapa svojom konturom u otisak na kori čudnog drveta. Zajedno su davali aksiom Plu. Dakle, to je bilo rešenje, to je bio ključ. Karika koja nedostaje. Formila je glasila x-yz/24+23+22 x (…) = Plu. Prevedeno, bilo je potrebno naraviti napitak od krila afričkog bumbara, glave stenice, znoja zebre, kapi kobrinog otrova i pola grama bušmanskog izmeta. Ta mešavina se morala zagrevati do ključanja, zatim joj dodati dva sveža zelena lista, i ostaviti je u zamrzivač da odstoji 24 časa. Nakon toga izvaditi, sačekati sat vremena i popiti, da se ispoštuje Plu, tj. degustirati napitak nakraj noći mladog meseca. Na kratko sam vođen tim otkrićem osetio strah, setivši se reči Kameleona XXXII i njegove tvrdnje da ukolko se eksperiment izvrši u noći bez mesečine, kameleona će progutati mrak. Ipak, na svu sreću, spokojstvo i nadu mi je povratila protivrečnost Kameleona XXVI da eterično ne može progutati telesno. Stoga sam se okuražio u nepokolebljivoj nameri da eksperiment izvedem do kraja. Ruku na srce, bile su mi potrebne godine da bi sve neophodne sastojke pribavio. Bumbara sam brzo dočekao i prepolovio, odvajajući krilca kao suvenir, stenica se takođe nije opirala nevidljivoj smrti, dok sam Pavijana V potplatio da mi nađe bušmaski izmet i unutrašnjim delom bananine kore upije znoj crnog konja sa belim šarama. Najveći problem je predstavljala kap korbinog otrova. Ona mi je oduzela sedam godina, ali na kraju sam se ipak i za to pobrinuo…
I evo došla je ta dugo čekana noć, i osećam uzbuđenje kakvo može osećati samo jedan kameleon spreman da poništi sve predrasude o univerzalnoj nevidljivosti i pomrsi račune onima koji su verovali da je ona neizvodljiva. Naravno, ovo je tek eksperiment u tajnosti, ali ako se sve pokaže kao što treba (a nadam se da hoće) kolor Kameleona XXXVI će doseći besmrtnost, dok će njegove konture biti ocrtane među zvezdama. Ostao je još jedan sat do svanuću, stoga bih trebao krenuti na put i otići do vrha najduže grane drveta, ali prvo ću, radi bezbednosti, osmotriti okolinu kroz prozor svoje sobe. Ne bih voleo da me pred trijumfom ščepa neki grabljivac i oduzme mi slavu. Izgleda da je sve čisto. Treba samo da uzmem bočicu sa napitkom i isključim lampu. Napisaću i nešto u dnevnik za svaki slučaj, kao nekakvu oproštajnu poruku, daleko bilo, ali nikad se ne zna. Da vidimo, ovako: želja svakog kameleona je da…ne, ne valja. Otkako je kameleonskog carstva postoji i želja da se…ne, ne, ni to nije podesno. Još su naši dedovi želeli… suviše rodoslovno. Znam šta ću. Život je lep pred svitanje. E to je najbolji epilog. He…he…he…
Šteta što je moj hod lagan i prividno lenj, spor, a gorim o želje da svojim telom zaljuljam vrh grane i odskočim u noćne talase. Noć je baš mrkla. Još samo malo, još samo par koraka i tu smo.
Kada je stigao na svoje odredište, Kameleon XXXVI lagano podiže bočicu i naiskap posisa tečnost. Nije mu prijala, ali transformacija, koja je usledila par trenutaka nakon što se uverio u opori ukus koktela, beše čudesna. Prvo je telo, što podseća na list, počelo da se tamni zaodevajući noćnu tminu lagano, dok su se stopala preoblikovana u klešta kojima reptil steže granu, za veoma kratko vreme prekolorisla crninom. Kreste slične češlju smeštene duž trbuha, leđa i grla usklađeno su sa ostatkom tela tamnela čineći da kameleonova kontura sve više bledi i nestaje u pomračini. Zadnji su se predali noći istaknuti šlem na glavi i oči. One su se opirale i u finalu nestajanja ostavši jedini vidljivi delovi reptilskog tela. Stoga su nakratko stvorile groteskan prizor kojim se činilo da noć svojim budnim očima merka život nad savanom. I desilo se: Kameleon XXXVI je uspešno promenio boju – uspešno se premaskirao u noć.
Nakom dvadeset minuta, osvanulo je jutro u afričkoj ravnici. Radna soba našeg junaka je bila prazna. On je ostao zarobljen u noći, pardon, ostao je zarobljen nakraj noći i sad u njoj nevidljivo pohodi četiri strane sveta hraneći se svetlošću meseca. Ponekad se može na kratko primetiti kao miruje na južnom nebu (sazvežđe Chameleon). Kamelon XXXII je ipak bio u pravu. Eterično je progutalo telesno.
12
Oko 17h Blu je crno belom cipelom urađenom u gangsterskom stilu zakoračio u prijemno odeljenje hotela sa četiri zvezdice. Docekao GA je proćelav, izrazito mršav recepcionar, odeven u tamno plavo odelo, suvog lica kome je tvorac udelio autetičnost upadjivim kuglastim očima sličnih kukuvijinim s ciljem da bez većeg uzbuđenja skeniraju ljudske figure svih oblika i boja izniklih u carstvu homosapijensa. Glamurozno pedantan i škrt na rečima, a pronicljiv u ophođenju sa klijentelom, taj hotelski batler, da ga tako krstimo, ispekao je zanat za pohvalu, uspevši da do perfekcije razvije ugostiteljske manire u akademiji prirodnosti gde su se trgovački kezovi stogo kažnjavali. Takav gest spontane vrline gostima je ulivao poverenje, i nakon što je ispunio regulativu sa gdinom Bluom upisavši ga u knjigu gostiju, pružio mu je ključeve od sobe smeštene na petom spratu, istovremeno mu se izvinjavajući u ime hotelske službe zbog trenutne paralisanosti lifta. Naglasio je da majstori rade na problemu i da će to nezamenjivo prevozno sredstvo svake višespratnice uskoro biti u pogonu. Gost je ravnodušno primio vesti o prinudnoj šetnji uz hotelske stepenice, ali ne i blagi duvanski zadah pušten sa nepca uslužitelja. Nadražio mu je pluća u potrebi za opijatom indijanskog porekla i osvežio sećanje na paklo neotpakovanog Camela kupljenog pre petnaestak minuta u radnji smeštenoj na ćosku obližnje ulice. Istina, nije mogao da prekine nezdravu naviku, ali je pokušavo da učvrsti otpor dnevnom broju popušenih cigara, ne iz zdravstvenih razloga već potrebe da uradi nešto konstruktivno u svom životu. Uzeo je ključ i gurnuo ga u džep strukiranih pantalona. Dok se penjao uz stepenice, graške znoja slivale su se niz naborano čelo vlažeći mu veštačke, slepljene obrve i tamne brkove iza kojih je skrivao svoj pravi identitet. Levom rukom je skinuo šešir, odložio kofer na pod trećeg sprata i iz džepa izvadio šarenu maramicu, te se obrisao njome po čelu i vratu. Nije postavljao sebi pitanje o prekomernom lučenju znojnih žlezda, ali je znao da nije po sredi samo fizička aktivnost na koju se on navikao i dobro se iskalio za svojih pedeset godina, već neobično vreli septembarski dan, a i čudan osećaj mučnine udružen sa nejasnim predosećanjem koje ga je pratilo od ranog jutra. Najzagonetniji fenomen u čitavom procesu Bluove blage napetosti smeštene u oblasti stomaka bio je zapravo povremen osećaj straha. Dvadeset godina provedenih u vojnoj službi, brojne operacije za vreme Drugog svetskog rata, kobna dešavanja iz kojih je maestralno izvlačio živu glavu, iskalile su ga do onog stadijuma gde strepnja i strah bilo koje vrste ustupaju mesto pribranosti čak i u po život rizičnim situacijama. A sada mu je već desetak sati unazad mračna senka ptice zloslutnice ograničavala beg u dan. Čak je i zadatak bio poprilično jednostavan i lakši u odnosu na većinu predhodnih; trebalo je stići u hotel, sačekati Redov telefonski poziv, dobiti detaljinije Redove instukcije o uklanjanju Greena, prenoćiti i sutradana otpakovati, sklopiti snajper, i tačno u podne, u jeku kampanje skinuti kandidata republikanske partije (Grina) za gradonačelnika Sijetla. Gurnuti zatim snajper u ventilacioni otvor, staviti periku i lažne brkove i ispariti bez bilo kakvog dokaza o postojanju počinioca atentata, s obzirom da su ga nadležni hotelski službenici preko lažnih isprava znali kao Charltona Paersa – trgovačkog putnika iz Misisipija. Dakle, u poređenju sa drugim zadacima koje je dobijao u predhodne četiri godine, otkako je napustio vojnu službu u jesen 1947 i inicirao u posao profesionalnih egezkutora, ovaj je svakako bio jednostavniji i minimalno rizičan. Ali čemi onda ta slutnja… čemu…
U međuvremenu umna retrospekcija aktuelnog fiziološkog nadražaja u korelaciji sa procesom kretanja dovela ga je do sobe No.34 – malog jednodnevnog apartmana. Otključao je vrata i ušao unutra. Ključeve je odložio na noćni ormarić izrađen od bukovine na kome se nalazila stona lampa, dok je šešir mahinalno bacio na krevet. Zatim je skinuo belu košulju od satena, uredno je odenuo od leđni deo drvene stolice, ostavaši u potkošlulji. Skinuo je ručni sat ruske proizvodnje, lažne brkove i obrve, kao i naočare sa crnim okvirima i nepostojećom dioptrijom, te se laganim koracima uputio ka kupatilu da se osveži. Ono je bilo podosta skučeno i u stanju da izazove klaustofobičnost kod određenog kruga ljudi. Imalo je mali prozorčic (tek da se nađe), wc šolju, lavabo i tuš čiji je podni deo bio tek malo širi od površine lavora. Ali uprkos prostornom ograničenju mora se priznati veoma uredno. Nakon što se umio i vlažnim rukama prešao preko kose, Blu je osmatrao svoj lik u ogledalu nekoliko trenutaka. Nekada lep mladić izvijenih obrva, vitkog stasa, jagodica izraženih taman toliko da mu podare klasični muški šarm zajedno sa blagim prorezom na vrhu brade i osmehom filmskog stara, nestao je u čestaru vremena. Skoro neprimetno je odjahao u nepovrat, a godine koje je u prašini ostavio za sobom grubom turpijom su strugale trag lica ružeći ga ožiljcima, borama i podočnjacima na kojim su se jasno oslikavali dani ispunjeni alkoholom i duvanskim dimom.
„Šta se desilo sa snovima tvojim prijatelju?“, pitao je Blu njemu dobro znan lik u ogledalu. “Šta se desilo sa tvojim životom, gde su odletete te 54 godine?“
Odgovor nije dobio, ali je zato uredna pošiljka iz sveta uspomena momentalno stigla na njegovu trenutačnu adresu. Želela je da ga podseti krupnim slovima sa sve podvučenim rečenicama, na pogrešne odluke i promašene puteve. Čitao je o devojci iz primerne katoličke porodice, lepoj Angelini, nesuđenoj verenici što se poput opatice molila za njihovu ljubav: molila da njen miris orosi ustajale reone Bluovog srca navikle na isparenja birtija i znoja prostitutki u kojima je gušio nadzemaljsku požudu i ostale uzlete sladostarašća isuviše osornog na dejstvo molitve. Čitao je o mlađem bratu, Chuku, svojevoljno regrutovanom u legiju američkih beskućnika jednog davnog prolećnog jutra, tri dana nakon majčine smrti. Nije mogao više da podnese despotski režim oca mu. „Ne mogu više podneti hladnoću ovih zidova što me okružiju, ni neronske crte onog goropada što se ocem naziva, izgubiću se u američkoj preriji. Možda ću pronaći svoj komadić tla.“ Čitao je o trinaestogodišnjem dečaku koji preti pijanom ocu bejzbol palicom: „zamahnući je, svega mi, ako samo još jednom digneš ruku na majku“. Čitao je o svom najboljem pajtašu, oficiru – saborcu, čiji život se okonačo na tlu Normandije za vreme Drugog svetskog rata. U jeku vojne operacija nagazio je na minu. Skupljali su njegove delove tela lopatom. Više od svega je želeo da tu scenu otpremi na stanicu zaborava, ali ona je uprkos potiskivanju otključavala trezor traumatičnih uspomena. Video je zatim i čitulju sa svojim likom ispod koje je pisalo; „Njega nema ko da sahrani. Ni kučeta, ni mačeta.” I taj niz reči, rezbario je znanu mu priču na površini srca. Nije želeo više da čita, ali rečenice nije mogao izbrisati. Zvučno su slegale u rane čije je datum rođenja zamaskirala ruka površnih strasti i kaprica, ne obazirući se mnogo na prisustvo vremenske čistačice. Ona je morala naići, i upravo sada je skidala slojeve maske, deo po deo, sve do ogoljene istine koju Blu nije mogao podneti. Istine o promašenom životu. Glava mu je pulsirala, te je brže polje skinuo potkošulju i pantalone, ušao u tuš kabinu. Odvrnuo je slavinu do kraja i hladan mlaz vode oslobođene iz tuša spirao je raspolućenja sećanja zajedno sa telesnim izlučevinama dosta dugo. Dlanovi ruku bili su prislonjeni na keramičke pločice, oči sklopljenje, disanje duboko. Slike su bledele i ostalo je polje ograničene praznine u umu. Znao je da ona neće trajati dugo, ali je na kratko izvojevao bitku. Zavrnuo je slavinu, zatim peškirom obrisao svoje još uvek snažno telo, navukao panatalone i potkošulju, zatim ušao u sobu i iz pretenca torbe izvadio kutiju Camela i bronzanu pljosku natočenu do vrha skupim džinom. Otvorio je i povukao dobar gutljaj, zatim pripalio cigaru. Njegov napeti nervni sistem se podvrgao procesu rehabilitacije ispisane na recept u apoteci poroka. Osetio je veliko olakšanje.
Približio se prozoru da osmotri teren uoči sutrašnje akcije. Sve je išlo u korist uspešno obavljenog zadatka. Udaljenost mete 150m – 170m. Otvorenost maksimalna. Položaj sobe zaklonjen od svetlosti podnevnog sunca Blua je činio teško uočljivim, zapravo neprimetnim obezbeđenju. Dakle, trebalo je samo ispaliti jedna precizan hitac u slepoočnicu kandidata i stvar okončana. Mora samo sačekati još Redov poziv zarad završne instrukcije, odnosno preciznog plana povlačenja. Telefon bi se trebao oglasiti u 18h tj. za 15 min. Blu se lagano udaljio od prozora i zavalio u fotelju. Pažnju mu je privukla slika okačena na zid, tik iznad kreveta…
Negde je pročitao da je slikarstvo, isto kao i pisanje, flert sa samoubistvom; jedinstven način da se produži ugašen život sposoban da funkcioniše jedino u osami razbuktale mašte. Autor slike okačene na nebesko plavi zid iznad hotelskog kreveta je zasigurno održavao plamen svoje sveće na pomenuti način, jer je ona, prosto rečeno, uramljivala samoću. Maestralno uređeno delo tehnikom ulja na platnu obogaćeno je osmišljenom varkom preciznih poteza i igrom senki koja je navodila posmatrača da sa određene udaljenosti pomisli kako je reč o fotografiji. Devojka platnene kose izrezane u duži paž sa šiškama spuštenim ka vrhovima obrva, svojim mladim maslinasto zelenim očima, upućivala je pogled direktno ka posmatraču slike. Pogled setan i neprimetno prkosan, tiho radostan i duboko tužan, odraz nepomirljivih protivrečnosti razbijenih poput morskih valova na rubu odlazeće mladosti i nadolazećih otkucaja časovnika smrti. Sedela je blago naslonjena desnim ramenom na okvir velikog trokrilnog prozora smeštenog u dnu hodnika napuštene zgrade, unutar koje su se senke prelamale dovoljno lukavo da svojim prisustvom krunišu osećaj melahnolije. S leve i desne devojčine strane pružala su se dva sporadična stepeništa, dok je treće, glavno stepenište bilo opruženo direktno od nje tj. prozora, i uzdizalo se u pravcu perspektive posmatrača. Jedini motiv oslikan u prilog života bile su konture vanjskog dvreta iza devojčinih leđa. Svojim zelenilom opiralo se sivim tonovima, kao da je htelo poručiti; nije sve izgubljeno, tu sam u korist života…
Blu je netremice nekoliko minuta kao hipnotisan posmatrao sliku, povremeno vlažeći usne ukusom džina, i mutirajući njen odraz u svojim očima duvanskim dimom. Onda je ustao i približio se umetničkom delu ne bi li u donjem desnom uglu uočio ima talentovanog autora. Primetio je dve male linije koje su činile veoma jasno arapski broj 12. Nije moglo biti reč o inicijalima, recimo JZ ili IS jer je očito da se vlasnik potpisa potrudio da bude jasan i namerno otklonio bilo kakvu sumnju u verodostojnost njegovog numerološkog potpisa krajnje preciznim (hirurško preciznim) potezom četkice umočene u belu boju. Pisalo je 12. Otežavajuću okolnost za Blua u nameri da odgonetne značenje relevantnog broja činilo je posve siromašno znanje o mističnoj simbolici brojeva; znao je tek toliko da je dvaneset broj prostorno vremenske podele jer je prozivod četiri strane sveta i tri nivoa sveta. Ta opšta činjenica nije predstavljala ključ zagoneteke, s obzirom da je Blu putem analogije ni na jedan iole prihvatljiv način nije mogao povezati sa slikom – njenim istinskim značenjem. Međutim u jednom trenutku kontemplacije ošinu ga vremenski fedback i priseti se on slučajnog susreta sa starijom cigankom, gatarom, tokom posete vašaru koji je gostovao u njegovom gradu. Nije bio ljubitelj narodnih šarada, ali Angelina, njegova tadašnja devojka ih je volela, te je na njen nagovor, kao i nagovor njihovih zajedničkih prijatelja, Stiva i Džejn, popustio pred većinom i, doduše nevoljno, ipak pristao da bude gost lutajućoj tržnici sa svim mogućim eksponatima.
Te večeri nagledao se svakakvih đakonija u vrednosnom opsegu od 5 centi do 50 dolara. Kad su prolazili pored ciganske šatre, Angelina ga je povukla za rukav. „Hajde da osmotrimo budućnost: da vidimo šta nam nosi“. Stiv i Đžejn su jednoglasno dali odobrenje njenoj ideji, ali on je ponovo kočio događaj: “Samo vi idite. Ja ostajem ovde“. „ Ma 'ajde, nemoj da si na kraj srca, i ovako je to samo hrana za radoznalost. Zar ne?” Popustio je i ušao u šatru. Odmah je uočio prizor matore ciganke smrežuranog lica, ispod čije marame su vlasi slamnate kose prkosili urednosti šireći se na sve strane. U desnoj ruci otežanoj raznolikim prestenjem, držala je špil neobičnih karata. Pogled joj je bio provokativan na pronicljiv način koji Blu nije mogao da podnese. Ne seća se šta je ostalima gatara predočavala, ali se seća scene koja je usledila nakon što je on pristao da izvuče kartu. Držao je trenutak u ruci zagledan u jednobojnu poleđinu, kao da se dvoumio da li da je okrene. Kada je to učinio i video je sliku čoveka sa rukama na leđima, obešenog jednom nogom o vešalo tamno zelene boje na grani mladog stabla sa šest crvenih zasekotina. Desna noga mu je bila savijena iza leve u visni kolena. Gornji deo njegovog haljetka sa crvenim polurukavima bio je žutih skuta preko koji su se pružale slike mladog meseca. Slika mu je izgledala morbidno. Taj prizor opčinjavajuće groteske popratio je staričin glas:
„Ti si Obešeni. Moraćeš u životu da ispaštaš i otplaćuješ dugove i kazne. Živećeš u psihičkom ropstvu koje će te primoravati na oslobađajuće buđenje. Moraš da se oslobodiš jarma i uspokojiš grižu savest vernog pratioca tvog bića, mladiću moj. Visiš nad provalijom. Traži milost svakim korakom i na svakom mestu jer te samo ona i ljubav mogu osloboditi od tiranije i greha koji je davno začet. Samo ti oni mogu pružiti utočište od zveri koja ti vreba iza leđa. Možda je nećeš videti, ali osetićeš njeno disanje na kraju života kao i otkucaje njenog srca…
Blu se podstaknut njenim rečima i igrom sudbine izbezumio. Taj ukaz ga je isprovocirao do te mere da je nogom šutnuo drveni stalak na kome su stajale karte i ostali rekviziti. Lice mu je pocrvenelo od besa, duša ustuknula nepredvidivosti, te ga je Stiv istog momenta prigrlio rukama, u nameri da ga smiri i spreči bilo kakvu aktivnost koja bi ga mogla skupo koštati. Urilkao je i psovao gataru iz dna duše. „Šta ti znaš krezuba ciganko. Budi srećna da tebe sad ne obesim…“ Ljudi su se okupljali i gledali scenu transformacije čoveka u razdaraženu zver.
Slike pokupljene s te večeri su mu dahtale za vrat dok je buljio u dvanaesticu smeštenu u donji desni ugao slike oivičene tamom raspolućenog stepeništa. Ponovo je počeo da oseća titraje straha. Ponovo mu je stomak nelagodno vibrirao šireći trnce duž kičmenog stuba. Otpio je gutljaj džina. „Šta se to samnom dešava dođavola“, mrmljao je Blu u sebi.
Zvuk telefona ga je trgao. „Šest je sati, to je Red“, pomisli u sebi. Podigao je slušalicu.
„Blu“, začu se sa druge strane žice.
„Ja sam“, potvrda
„Slušaj Blue, sutra kad otpozdraviš Grina, pre nego što mu predaš poklon tj. kućnog ljubimca, nazovi radnju na broj 102-012, radi potvrde o kupovini. Prodavac će ti reći; „Račun je plaćen“. Onda vrni do mene onim oldtajmerom. Čekaću te na čošku.“
„Kako ću te prepoznati“
„Kao Levijatana (1)“
„Jasno Red“
„Čujemo se Blu“
Pohvatao je potrebne informacije u okviru šifrovanog razgovora koji je, preveden na običan jezik, glasio ovako:
„Blu“
„Da, ja sam“
„Sutra kad izvršiš zadatak tj. atentat, pre neko što turiš snajper u ventilacioni otvor, nazovi broj 102-012 i reci lozinku: „Račun je plaćen“. Veza za beg će potvrditi odgovarjući „Levijatan“. Nakon toga izađi, spusti se niz pozadinske stepenice, i na ćošku ulice, pored telefonske govornice, čekaće te vozač u crnom kadilaku.“
Instrukcija je bila jasna. Međutim, lozinka, odnosno druga polovina nje, nije. Nikako nije mogao pod okrilje logike svesti odgovor koji je glasi „Levijatan“ na konstataciju „račun je plaćen“. Mogao je glasiti isplata sledi, ili fali ček, to bi bilo mnogo razumljivije. Ponovo je rolna sećanja počela da se odvija pred očima Blua i vratila ga u vojsku u vreme Drugog svetskog rata. Bila je zima, godina 43/44. Saveznička vojna formacija imala je zadatak da razbije trupe okupatora na severu Španije, što nije bio ni malo lak zadatak. U prilog tome bili su potpomognuti legionarskim odredom koje je imao svoje uporište u tom delu podneblja. Legionare nikad nije voleo, smatrao ih je uniformisanim ološem i protuvama, i stoga se kao jedan od savezničkih oficira, usprotivio njihovom dolasku. Drugi su bili saglasni, ali on ne, no ipak manjina ne odlučuje, te su trupe beščastivih ipak umarširale i vodile boj pod savezničkim vođstvom. Pravili su im probleme usled manjka morala i discipiline; kad god su imali priliku pljačkali su kuće i radnje. Blu se obratio kapetanu legionarskog puka. Bio je dosta solidaran čovek, moglo bi se reći principijelan, i verovatno, zahvaljujući tim ljudskim kvalitetima, stavljen u manjinski položaj. Ruke su mu bile svezane. Osetilo se da drugi vuku konce, i njegovo polje delovanja, bez obzira na čin, bilo je veoma ograničeno. Ipak, obećao je Bluu, da će uraditi sve što je u njegovoj moći da spreči dalje ispade svojih ljudi.
E sad, ta epizoda bi prošla verovatno posve nezapaženo, i izbledela u Bluuovom vremenskom spomenaru, da se dve večeri nakon njegovog obraćanja pukovniku Adamsu, nije desio jedan incident. Blua je na putu iz obližnje krčme presreo uniformisan čovek, legionar. Nosio je čin poručnika. Lice mu se nije jasno videlo. Izustio je „Kapetane“. Blu je zastao. Pokušao je da ga jasnije vid, razazna. „Čujem da imate pritužbe na moje ljude“. Blu je napravio par koraka ka njemu. „Da i zarad toga sam se obrato na pravu adresu: kod vašeg kapetana, poručniče.“ Nije mogao da vidi usta tajantvenog poručnika, ali je čuo kako se cinično nasmejao, skoro podrugljivo, bez ikakvog pardona. „Kapetane, kapetane, moj kapetane… kucali ste na pogrešna vrata i stoga ću vam ovo reći samo jednom; okanite se mojih momaka inače..“. Blue je napravio još par koraka ka provokativnoj silueti, očigledno isprovociran . „ Inače šta …?“
„Inače će vas progutati noć, kapetane“
„Jel' vi to meni pretite?“
„Sasvim otvoreno obećavam, kapetane“
„Kako se usuđuješ pizdo legionarska“
Blu je već bio na samo dva koraka od njega i zamahnuo pesnicom. U trenu, ni sam nije znao kako, protivnik je blokirao udarac. Zatim ga je snažno uhvatio za šaku, i povukao je nagore izvrćući mu zglob, na šta je Blu, usled nepodnosljivog bola, jauknuo i klekno. Bio je potčinjen anonimnoj figuri snažnog čoveka. I dalje mu nije video lice jasno, ali je primeto oči. Nikad taj prizor, koliko god ga se kasnije kroz bliceve prisećao, nije mogao sebi da objasni. Skoro da je pogledom prodirao u najintimnije deliće njegove duše, parališući ih kao zmija svoj plen. Siguran je da bi, čak i da mu je dušmanin pustio ruku, ostao u klečećem položaju, nesposoban da se odupre igri demona koja se izvijala u spektru crveno zelene boje raširene oko zenice, nadjačavajući tamu obrva ispod kojih su se jasno predičavale ubojite namere.
U tom samrtnom tesnacu, Blua je ipak poslužila sreća. Čuo je korake svojih ljudi. Dozivali su ga. Tada je osetio da mu je Dželat olabavio stisak, i nestao u mraku, noseći sa sobom identitet zagonetnog poručnika. Ceo slučaj je izneo pred vojni sud, ali nije imao nikakvih dokaza; u vodu legionara postojala su dva oficirska čina: kapetan i potporučnik. Poručnika nije bilo, a potporučnik je bio niskog rasta, tromih pokreta, skandinavskog izgleda karakterističnog po plavoj kosi i očima. Sušta suprotnost zverskoj pojavi one kobne večeri. Događaj je stoga našao svoj put u bledilo nemilih ratnih uspomena, ali Blu zna da to nije bilo plod njegove uobrazilje. Godinu dana kasnije za kafanskim stolom u polupijanon stanju izneo ga je do detalja pukovniku Harlesonu. Nakon što ga je pazljivo saslušao, kao mogući odgovor ponudio mu priču o izvesnom Levijatanu. Nije znao njegovo pravo ime, taj covek je postao svojevrstan mit unutar legionarskih korpusa; delovao kad niko drugi nije, tamo gde neko ne bi ni pogledao. Pričalo se da trojicu kolega nosi na duši, a da je jednog francuskog gorostasa zadavio žicom i nakon toga mu otfikario glavu.
„Jezive priče ga prate, bolje da ih ne znaš. Zaboravi sve to…“
I zasta, Blu je otisnuo taj događaj niz reku zaborava, ali ga je oseka izbacila na obalu ovog trenutka.
Telefon je ponovo zazvonio. Blu se javio. Hotelski službenik ga je obavestio o večeri, uz obavezno pitanje da li želi rezervaciju mesta u restoranu. Rekao je da nije gladan, i da mu je potreban odmor, ali je pristao da se pojavi sutra u 8h za vreme doručka; delimično i da ne bi izazvao sumnju pred sutrašnju manifestaciju, a delimično i usled činjenice da mu je doručak bio neophodan za uspešno funkcionisanje. Ručak je mogao da preskoči, i večeru, ali doručak teško. Ostatak večeri proveo je razmišljajući o zadatku, dok su se fragmenti sećanja oslobađali u par navrata, kao nikad do sad. Lečio ih je džinom.
U 22h otišao je na počinak. Ružno je sanjao budeći se u par navrata. Košmari su bili njegovi, ali su se, nekako čudno, mešali sa ostavljenim noćnim morama svi predhodnika koji su imali tu čast da se nekad opruženi na istom krevetu, otisnu u svet snova. Onirički svet mu nije bio gostoprimljiv. Predočio mu je slike dvoje ljubavnika. Nisi bili obična ljudska bića već dve oštre sekire sa štukinim očima usađenim na sredini sečiva, i pipcima izraslim iz drške. Njihov put do orgazma sastojao se u odsecanju pipaka koji bi ponovo izrastali, dok su one u ekstazi vrištale, povanvljajući; mi povrđujemo one koje volimo….
Blu se trgao. Učinlo mu se da čuje kucanje u zid. Zvuk je dolazio iz susedne sobe. Bio je prigušen, ali čujan. Par momenata je romorio, a onda ponovo ustupio mesto tišini. Blu se ponovo vinuo u sferu nesvesnog…
Osvanula je zora. Sunčeva svetlost se promaljala kroz poluotškrinute venecijanere šarajući enterijer sobe na načine kojim slikar šara belinu palete. Blue je ležao je na boku, odveć nevoljan da se odvoji od ugodnog hotelskog kreveta. Pogledao je na sat; 7h i15 min. Ima dovoljno vremena da se sredi i siđe do restorana na doručak. Podigao se i zauzeo sedeći položaj. Nekoliko trenutaka je tako podupirao pospanu i od košmara izmučenu glavu dlanovima kojima su laktovi fiksirani na butinama obezbeđivali stabilnost. Zatim je ustao i otišao do kupatila. Mokrio je, umio se, očešljao, obukao svoje odelo, i uzeo identitet Charltone Pearsa, sve sa lažnim brkovima, obrvama i naočarima bez dioptrije. Torbu sa rasklopljenim snajperom gurnuo je pod krevet, zatim izašao, zaključao apartman uputivši se ka liftu koji je ovog puta radio punom parom. Na putu do restorana prošao je pored recepcionara koji mu je poželeo dobro jutro. Blu je pristojno uzvratio.
Restoran je bio poluprazan, nekoliko gostiju činili su; dve starije gospođe, jedna klasična američka porodica sa glasnim mališanom, njegovim ocem udubljenim u Daily news, brižnom majkom poprilčno tolerantnom na nestašluk svog deteta; preko puta njih suvonjav mladić oštrog nosa, bledunjavih očiju i devojka sa mučnom prošlošću koja ju je, po svoj prilici, naterala da napusti siromašnu kućicu u Arkanzasu i svet upozna preko pajaca što joj je pravio društvo za doručkom. Dva stola dalje sedeo je elokventan gospodin pristojno odeven (po zahtevima najnovije mode), verovatno biznismen ili trogovački putnik. Persona koja je Bluu najviše privukla pažnju bio je čovek u crnoj košulji i pantalonama osenčenim tamnom nijansom, zalizane kose, podužih brkova čiji krajevi su oštro „sekli“ donji deo vilice. Na malom prstu leve ruke nosio je prsten sunčevih nijansi, inferiorano uklopljen u priliku Roleksovog zlatnog sata. Pogled je skrivao iza tamnih naočara. Bio je čvrste građe, u kasnim tridestim godinama (možda 38-39 god.) i po svoj prilici bivši vojnik, marinac. Blue je mogao da za daljine nanjuši svoje kolege – imao je intuiciju za to. Pio je kafu za šankom i gledao kroz prozor. Služio je svom svetu i prizori iz restorana ga nisu interesovali. Osetio je tajanstvenu sličnost sa tim čovekom. Valjda otuđenost i samoća. Nije bio bio siguran.
Okanuo se nagađanja i prepustio čulnom zadovoljstvu. Omlet je bio poprlično ukusan. I kafa je bila izvrsna. Nakon obroka zapalio je Camel, kombinujući ga sa ostatkom kafe. Kroz prozor je jasno mogao primetiti kako je napolju vetrić milovao lišće topole zasađene pola veka unazad na sredini ulice, dok se na licima slučajnih i namernih šetača uočavala euforija podstaknuta predstojećim političkim događajem. Blu se osećao dobro. Jučerašnji osećaj straha je nestao. Bacio je pogled na sat. 8:35. Vreme je da se krene. Namiruje račun i ostavlja bakšiš konobaru. Za sedam minuta već je bio u svom apartmanu. Zaključao je sobu i počeo da vrši pripreme. Delove snajpera je vešto sklopio. Na kraju je postavio optički nišan. Zatim je navukao crne rukavice i krpom detaljno obrisao oružije uklanjajući otiske. Sad je samo trebalo čekati. Narod na trgu se već počeo skupljati i kako je vreme odmicalo gomila je rasla uzduž i popreko. Blu je levo krilo prozora zatvorio spustivši venecijanere do kraja, dok je desno otškrinuo do pola. U 11:30 zauzeo je položaj uz desnu stranu prozora, fiksirajući smrtonosno oružije uz telo, i čekajući da se Grin pojavi. Ubrzo je jasno primetio njegov lik na optičkom nišanu. Prst na okidaču se polako povlačio ka unutra, čekajući samo jedan momenat čiste sitacije. On je došao i hitac je ispaljen. Crvena mrlja je prekrila Grinovu glavu. Poput ispuštene marionete pao je na zemlju. Zadatak je bio uspešno izvršen i Blu je momentalnio zatvorio prozor, digao telefonsku slušalicu i pozvao dati broj 102-012. Kada je čuo glas sa druge strane žice, rekao je: „račun je plaćen“, glas je odgovorio „Levijatan.“ Spustio je slušalicu. Snajper gurnuo u ventilacioni otvor, i brzim korakom se uputio ka vratima. Letimičnim pogledom se osvrnuo iza sebe da se uveri da je otklonio sve dokaze postojanja za sobom držeći ruku kratko na kvaki. Dok je tako stajao i švrljao očima, u momentu oseti želju za životom kao nikad do tad. Želju da okren novi list. Da počne ispočetka. Da nađe svoju šansu. Da pronađe svog mlađeg brata izbubljenog u bespuću američkog sna, i zagrli ga čvrsto. Da mu se još jednom pogled ukrsti sa sjajnim Angelinim očima, sada verovatno brižne majke i verne supruge nekog muškarca dostojnog njene vrline. Taj momenat novorođene nade učnio je da se blago nasmeje osmehom koji je imao snage i volje da preseče kanap obešenog života. Zatim je otvorio vrata i hitro iskoračio iz sobe.
Istog momenta osetio je udarac i nepodnšljiv bol u stomaku. Prilepljen uz njega stajao je upravo onaj stranac koga je posmatrao za šankom u restoranu. Desnom rukom zabio je do blačeka nož u Bluov abdominalni deo i povukao ga nekoliko cantimetar ka gore u pravcu rebara. Blu je zaječao od trenutačnog, nepodnošljivog bola i lice mu se izobličilo u grimasu šoka. Poslednjim atomima snage uhvatio je dušmanina za crnu košulju pokušavajući da ga odgurne. No, stranac je bio isuviše čvrste građe, ko od čelika odvaljen, te sve sto je Blu uspeo je da mu pocepa košulju. Raskriljena od vrha do sredine (trećeg dugmeta) oslobađala je jasan prikaz istetovirane slike škorpiona na grudima. Uočljiva žaoka se sa desne strane maljavih grudi polukružno poružala ka pravcu srca. U tom paklenom prizoru jasno je video glasnika svoje smrti. Stranac je izvukao nož i odgurnuo telesinu. Blu je momentalno kolenima neudobno dodirnuo pod, lelujajući se dva-tri sekunda, nakon čega ga je sila gravitacije zahvaljujući odlazećem životu, sručila na parket. Krv je šikljala iz stomačnog dela natapajući košulju. Dželat je skinuo naočare i prineo se žrtvi u lice.
„Vidiš, obećao sam ti da će te progutati mrak, a ja svoja obećanja uvek izvršavam“
„Le… vija… tannn“, mrmljao je Blu posmatrajući demonske oči.
„Tebi na usluzi kapetane. Soba do tebe kapetane“
Nakon izrečenih reči, Levijatan se okrenuo i nestao. Blu je krvario i mutilo mu s pred očima. Bilo mu je jasno da je susret sa smrću sad samo pitanje vremena. Nekoliko minuta, ili nekoliko sekundi. Više nije ni važno. Okrenuo je glavi udesno i video devojku sa slike 12 kako ga posmatra, svojim mladim maslinasto zelenim očima. Pogledom setnim i neprimetno prkosnim, tiho radosnim i duboko tužnim, odrazom nepomirljivih protivrečnosti razbijenih poput morskih valova na rubu odlazećeg života i nadolazećih otkucaja časovnika smrti. Poželeo je da je uzme u svoje naručje.
MI
(a.k.a Spomenar fantomskog letača)
Psihijatrija. Negde u Evropi…
Ne sećam se kada, ni kako sam dospeo u dvorac okružen borovom šumom. Ne verujem da sam tu odvajkada; ne verujem da su me porodili zidovi velelepne građevine, i znam da mora postojati odgovor dosledniji od maštarije u kojoj se figura sa gotičke freske otelovljuje u sitne ponoćne sate. Naprežem um inateći se amneziji, ne bi li odmotao klupko dosadašnjeg života i pronašao kraj zlatne niti kojom, zapravo, taj isti život, počinje. Protivrečim li ja sebi? Možda malo. Čuo sam da nema takvog afrodizijaka za prisećanja kao što je miris, i stoga, ponekad, dok sedim na svojoj beloj klupi postavljenoj poput skretnice na par metara od ulazne kapije, slopim oči i pažnju posvetim raznolikom svetu šumske arome. Miris četinara posle kiše rasplamsan duž doline okružene zelenilom iz čijeg središnjeg dela niče srednjevekovna građevina, meša se sa mirisom blago povijenih tulipana, isparenjima orošene trave i dahom skereletne vidovčice zarobljene u senci belih ruža. Sedim tako nepomično u Rodenovom svetu odeven plavim haljetkom sa rukama oklembljenim duž butina uvijenih u pamučnu bolničku pižamu, dok mi prohladan vazduh prirodnom čarolijom crveni obraze i pokušavam da se setim. Upijam i razvrstavam mirise u riznici uma. Mirno tražim stanje koje predhodi zaboravu. Stanje kome se prepušta čovek na ivici pijanstva, i kome umirujući kliče na pragu dolazeće smrti. Pokušavam da ga otkopam razvlačeći slojeve minulog doba, ali džaba. Svitanje rađa nadu: sumrak je razvejava u noć poput mrlje na plafonu što se godinama sve više širi i nagriza svetle delove zida. Više se ne nadam i ne verujem na reč onima koji tvrde da miris povlači sa sobom prisećanje.
Možda bi neobavešten posmatrač (da postoji) u službi voajerstva moje ličnosti – čoveka koji sedi sam na klupi, stisnut stegom besmisla i samozaborava, pogleda usmerenog u daljinu – mogao pomisliti da me mori usamljenost. Pogrešio bi, jer imam verne pratioce u avanturi čiju svrhu još ne razaznajem. Tu su, kao što rekoh, moja klupa koju sebično čuvam od čestih došljaka – novajlija, ali i starosedeoca izolovane palate, moja bela soba sa pogledom na puteljak usečen međ' četinare. Njihove zelene grane se zimi povijaju pod nanosom snega do zadnjeg trenutka izdržljivoti kad popuštaju najezdi pahulja rasipajući ih po popločanoj stazi. Zatim se, olakšane, poput one aboridžinske stvarčice vraćaju svom prirodnom položaju spremne da dočekaju novu garnituru ukrašene beline, orošene i puštene niz tobogan decembarsog neba.
Samotne dane mi kradu i moj najbolji prijatelj – ježić Knut i bolničarka Hana. Povremeno se samnom u divan upusti i crnomanjasti portir čvrste brade i gustih, pomalo nesimetričnih brkova, Štefan, čija se kućica nalazi na samom ulazi u velelepni dvorac – pored glavne kapije, dakle, nekoliko metra udaljene od mog mesta za odmor. A tu je i onaj Zimer…
Knuta sam upoznao u predvečerje dok sam šetao okrugom. Kad me je primetio, umotao se u tesnu lopticu isturivši bodlje ka spoljašnosti, instinktivno mi predočavajući da se ne petlja (i ne druži sa) neznancima. Nisam osuđivao njegov stav, s obzirom da živim prirodu povučenog samotnjaka nevoljnog da se odazove na znake bilo kakve društvenosti prepredene u nameri da ugrozi carstvo čovekove intime više no što je dozvoljeno. Ruke sam držao u gardu na isti način na koji je moj mali prijatelj usmeravao bodlje, dok ga je crvenilo zalazećeg sunca kamufliralo u čudnu šišarku bačenu nehotice u rumenilo opalog jesenjeg lišća. Skoro svako predvečerje sam ga viđao. Ponavljao je svoju predostrožnu radnju, sve dok jednog Hana nije donela činiju obranog kozijeg mleka i ostavila u blizini sklupčanog stvorenja. Taj gest ljudske topline u Knutu je upalio iskru poverenje koja se svakim danom širila sve više i više. Na kraju je dozvoljavo meni i Hani da ga milujemo po stomaka i češkamo po glavi, pričamo mu priče koje njegovo malo uvo nije u stanju da pojmi, kao i neospornu činjenicu da je u našem svetu on poznat kao Knut.
Što se tiče Hane, bila mi je draga. Portret jedne žene odveć božanske u pojavi iza koje se krio čvrst karakter zasnovan na želji da pomogne unesrećenim dušama zasenjuje moju rečitost. Voleo sam je zarad srdačnog smeha; osujetitelja tuge i potpisnika kreativnog čina graviranja bora na njenom blago bronzanom licu, skoro simetrično razvučenih od dna omanjeg, pravog nosa. Voleo sam njen pronicljiv pogled, tamne istočnjačke oči u kojima se prepoznavala potomka Salome, kao i relaksirajući glas rođen sa namerom da uskrati životni vek svakoj paničnu pojavu izgubljenoj u mom umu. Znala je ponekad da me drži pod ruku za vreme podnevnih šetnji, onako nezvanično, prijateljski. Ostale bolničarke nisam podnosio. Stoga sam bio pažljiv prema Hani, radio sve što je nalagala, iz strah da je ne izgubim…
Nevolje su se javile tek sa Zimmerom, moje drugovanje sa njim dovodilo je prijateljstvo sa Hanom u krizu. Taj Zimer je i oduvek bio slepi putnik u hodnicima naše ustanove; senka o kojoj su se ispredali mitovi, duh o kome se pričalo na osnovu nagađanja i koga niko nikad nije video sem mene. Naši susreti su postali isuviše opasni i stoga je Hana želela da ga se oslobodnim, ali nisam mogao; obećao mi je da će odgonetnuti tajnu mog postojanja i pomoći mi da se izvučem iz kruga ocrtanog šestarom društevnih normi koji bespovratno guta ovakve kao što sam ja. Obećao mi je dve stvari za kojima svako ljudsko biće čezne; spoznaju i oslobođenje.
Pre no sto počnem priču o Zimmeru, ne mogu a da iz zaostavštine okruga ne obelodanim par korisnih sitnica blisko povezanih sa istorijatom došljaka čije vreme boravka je bilo ograničeno slabošću ideje koju su prezentovali; ili možda jačinom – nije bitno. Ljudi se menjaju, ali ideja ne, i kada se čovek vođen sladostrašćem bludno uplete u mrežu njenih snova, ona ga tako omaljenog uvlači u vrtloge košmara, sisa mu razum, rije po njemu, buši ga, prekopava, muči… Na kraju ostaje samo opiljak, nepilagođen na vegetaciju života. Negovana ideja može bit majka mudrosti, ali mučena ili otrgnuta kontroli, sadiskinja bez presedana. U tom smislu svi došljaci su manje-više bili mazohisti. Pristizali su pojedinačno, iz daljine nalik na uvek isti tačku, čvrstu i užeglu, ništa manje besmislenu u odnosu na predhodnu, sve do trena kad bi se nalik kapljici mastila na papiru, ona počela širiti u razgovetne konture jedinstvenog bića. Mogao sam da ih vidim kako u cik zore sitnim koracima marširaju ka bedemu koji nikad neće osvojiti, niti u njemu pronaći mentalno pomilovanje, kao ni naknadu za godine prohujale u nepovrat. Sve što su došljaci dobijali bila je tirkizno plava pidžama sa ušivenim brojem po kom su se prepoznavali, haljetak i ishabane papuče, tablete svih nijansi; plave sa žutima šarama, crvene, bele, oble, kuglične, valjkaste, kružne, tableta pred spavanje, tableta pred doručak, tableta pred izlazaka u šetnju.
Jednom nedeljno sedeli smo okupljeni u manje grupe, pričali besmislene priče doktoru Rudolfu, nadmenom čovečuljku izlivenom i ukalupljenom u fabrici Frojdovih figura, koji je svojom vojničkom frizurom prkosno davao do znanja sagovornicima da ne gaji komplekse usled klempavih ušiju, niti da se stidi polukružnog ožiljka na slepoočnici što mu se poput srpa usecao u kosu. Uvek bi, uvežbano opuštajućim glasom, ponavaljao pitanja u kojima sam prepoznavao eho tek izgovorenih reči. Preko njih je želeo da jedri niz vode naših emocija; stoga ga nisam voleo. Nisu ni drugi. Zapravo MI ga nismo voleli a među nama je bilo i junaka i tragičara, pesnika i ratnika, pijanista i drvodelja, kurtizana i piromana, alkoholičara, političara i duhovnjaka. Bilo bi izlišno sve ih nabrajati ali pomenuću pojedine, čiji tonalitet glasa jos živo vibrira na stunama mog sećanja.
Pjer je bo među veteranima. Pre par godina napustio je čari vrletnog hotela. Tvrdio je da, između ostalih, u njemu živi duh Hamletovog oca, i noću je, poput mesečara, tražio izgubljenog sina po ćoškovima skučene prostorije da mu predoči zlodelo njegovog strica i učvrsti u osvetničkom pohodu. Nekad je psovao, nekad šaputao sebi u brk, nekad gušio monologe dijalozima sa nezvanim gostima, a nekad ispuštao jezive krike nalik onom biću iz keltske mitolgije (2) što pred prozorom kuće najavljue smrt nekog od ukućana. Ništa se u njemu nije promenilo do sudnjeg dana, izuzev uloga koje su bitisale na pozornici njegovog života.
Jurij, ruski emigrant, pijanista bez dva prsta na desnoj ruci. Svojevoljno ih je žrtvovao pod sečivom kuhinjskog noža u čast britkog savršenstva preludija br. 2 Sergeja Rahmanjinova. Razlog – nedovoljno dobro odsvirana nota u nastupu koji je shvatio kao izavov života. Danima je tumarao dvorcem tražeći svoj pianino; tražeći šansu da se iskupi pred sudom neuskopojene savesti. „Samo ta jedna nota, samo ta jedna nota“, ponavljao je u sebi, ponavljao je među nama, ponavljao je pred Rudoflom. Ta potraga nalik potrazi za Svetim Graloma, okončala se jednog kišnog dana. Bolničari su ga našli sklupčanog pored žbuna, mokrog do gole kože, trzao se usled grčeva ili nečeg drugog. Ni sam ne znam. Premestili su ga u zadnji deo dvorca i od tada se više nije čulo za njega.
Stariji vodnik Vilson. Često se hvalio nagrizjući kubanski tompus zubima ukrašenim kamencom, kako je za vreme rata (Prvog svetskog rata) više Švaba natak'o na bajonet, nego li gurman kobasica. Glas mu je bio oštar, zapovednički; muževan na izvestan način, prirodno usklađen sa čvrstom bradom, i crnim nakostrešenim obrvama što su bacale senku na očne tikove kojih nije mogao da se oslobodi. Pokupio ih je kao suvenir dana kad mu je sina jedinca nagazna mina raznela u paramparčad. Nekoliko puta je želeo da mu se pridruži u dverima rajskim, ali su mu prijatelji osujećivalli nameru i na kraju je usled neuspelog suicida i stigao u naše pristanište.
Ko bi mogao zaboraviti prelepu Matildu, kćerku znamenitog veleposednika Džonsa. Ko bi mogao ne spomenuti nimfu engleske doline i dragulj velških krajolika sa usnama poput ružinog pupoljka, izdašnih da u čast Kupidona balsamuju vreli dah svoje ljubavi prepoznate u liku Viktora.; kockara i skitnice, zavodnika i barabe. Zakleti boem sa crtama Bajronovog junaka iskaljenog u zagušljivim engleskim krčamama i prometnim ulicama Londona kao skrojenim za probisvete svih vrsta. Posedovao je grubi šarm, Dionisovu želju, lažnu slatorečivost da bi dobio ono što želi, i životnu ulogu ostvario kao vinovnik jedne tragedije. Zaveo je Matildu i neko vreme uživao u njenim devičanskim čarima, i onda, jednog jutra, nestao bez traga u magli. Od života je uzimao sve u letu, i nikome nije polagao račune. Dok traje traje… Ipak, usevi donose žetvu, i svaka akcija povlači reakciju. Viktor je svojim odlaskom napravio prorez na Matildinom srcu, tanak kao grafit olovke. Rastao je zajedno sa plodom ljubavi u njenoj utrobi, ali za razliku od njega, pukotina je doživela vrhunac učinivši da devojčino srce prepukne kao santa leda. Kada je Džons saznao za trudnoću svoje kćeri, istog momenta poslao je služavku po lekara. Vrisak… toplina u stomaku… vrisak… Život fetusa je bio okončan.
Džons je uprkos naporima da zadrži hladnokrvnost i sabranost zapisane u DNK engleskog plemstva, kipteo je od gneva i sa dvojicom prijatelja pročešljao čitavu Englesku u potrazi za Viktorom. Našli su ga pijanog u jednog londonskoj taverni nikloj nekoliko metra od Temze, izveli napolje i učinili da ga reka proguta zanavek, bez ikakvog dokaza o njegovom postojanju.
Od tog događaja Matilda je zanemela. Milozvučne reči više nisu klizile niz njeno nepca. I sad tako nema, stara i i seda iz dvorišta našeg dvorca gleda u daljinu borove šumu.
Tu je bio i kasapin Gutenberg. Radio je u mesari. Pratio ga je glas poštenjačine. Uvek tih i nasmejan, mezimac starijih gospođa. Volele su ga, ne samo zato što ih je redovno snabdevao svežom džigericom, već što je bio, kako se to već kaže, pristojan mladić. Stoga ništa više nije šokiralo ljude nego onaj dan kada je Gut (od milošti) izašao na ulicu, skinuo kecelju, i kasapskim nožem isekao petoro prolaznika koji su se to podne našli ispred mesarske radnje.
On sad zajedno sa Jurijem obitava u zadnjem delu dvorca gde caruje tišina.
Tu su još i Frederik – momak koji tridest do pedeset puta dnevno pere ruke. Rudolf je zarad mladićevog napretka jednom prilikom naredio bolničarki da mu iz sobe iznese sapun. Za malo što se tog dana Frederik nije ubio. Lupao je glavom o zid. Posledica 7 šavova. Julijana – devojka, medijum koji komunicira sa anđelima. Tomas – mucavac od rođenja. Kad čuje zvuk motora leže na zemlju sklupčan u fetusni položaj…
Mnogo nas je, neki dolaze neki odlaze. Ali ja ostajem, zašto? ne znam, zapravao nisam znao sve dok jednog dana nisam upoznao Zimmera.
Ušetao je u moj okrug, izbrazdan ralom jednoličanih godina, činilo mi se, s oprezom i strepnjom. Viđao sam ga u daljini, pored ograde, kraj fontane. Etapno je pripremao inicijata, tj. mene, za obred vatrenog krštenja. Odeven u crni strukiran frak, cilindričan šešir i jahačke čizme, sa ovalnim licem kao skrojenim da ugosti glatku jareću bradicu potkresanu u špic, poskakivao je u senci borove šume podsećajući na grčkog boga Pana. Bešumnim kretanjem skrivao je prisustvo od očiju svih, pa čak i od Rudolfa. Moje zapažanje njegove figure bilo je manjinsko, zapravo unikatno, jer ga, sem mene, niko nikad nije video.
Sećam se našeg prvog zvaničnog susreta. Vreme je bilo za podnevnu šetnju. Dan tmuran, siv, gorak poput kore limuna. Lagano sam koračao po popločanoj stazi oivičenoj zelenilom planinske trave. Zviždukom sam dozivao Knuta i na durbinski način okretao glavu s desna na levo, okom sokolovim skenirao poznati zeleniš, i najednom, kao grom iz vedra neba, pred mojim slabašnim telom iznikla je figura čoveka kojeg sam do tada poznavao samo kao fantomsku pojavu… Samo korak od mene. Osećao sam njegov dah, miris, gordost kojom je pokušavao prikriti nesigurnost u odluku da mi se prikaže jasno i iznese priču o spasenju i spoznaji. Trenutak tišine razlio se u večnost kojoj smo u izvesnom smislu obojica pripadali.
Zimerove prve reči upućene meni glasile su: „Došao sam zarad tvog oslobođenja. Došao sam da ti pomognem da zakrpiš rupu u sećanju.“ I tako je sve počelo. Često smo se viđali u dvorištu, nekada je znao da bane i u moju sobu, da sedi pored mene za vreme ručka. Pričao mi je o svojoj usamljenosti, o predivnoj supruzi Lari i svoj kćerci Loli. Otključavao mi vrata sveta u kome karnevalski dan sa svojim kurtizanama, političarima, ambasadorima, učiteljima, propovednicima, glumcima itd., prkosno krade pravo noći čineći da strune našeg okruga u poređenju s njim, izgledaju kao par opušaka zgašenih u staklenoj pepeljari čija pojava u holu velelepne palate deluje ništavno. Želeo sam u taj svet. Želeo sam da osetim uskus kolača koji mi je uskraćen. Znao sam da ću u tom carstvu naći odgovore za kojima tragam. Zimer mi je obećao pomoć, spomenuo mi je čak i da poznaje upravnika, ali da je on zaguljen i čvrtso principijelan čovek i da me nikada neće staviti na otpusnu listu. Ali zato postoji drugi način – način Fantomskog letača…
Pretvorio sam se u iščekivanje i pod nogama osećao elastičnost trambuline sa koje ću se finalnog dana vinuti pod oblake nošen krilima renesansnog anđela. Zimer mi je obećao ta krila, obećao je i da će napraviti detaljan plan mesta na vrhu dvorca gde severni vetar najbolje uzdiže vinovnike Ikarove tragedije. Svaki nacrt, svaka skica na planu bekstva u mojim očima je dobijala neslućene dimenzije. Putokaz, mapa, tajni hodnik, i evo, u mislim stojim na vrhu zdanja… spreman sam… nebeski koridor je otvoren za putovanje. Otvoren da isceli amneziju i izgbubljeno dete vrati u roditeljsku postojbinu.
Ipak, tajna o odlasku u dan, i pajtašu izbavitelju, nije bila spokojna u celosti. U prisustvu Hane, hodao sam po zategnutoj žici savesti pokušavajući da se održim u ravnoteži. Ona je odveć dobro poznavala moje dušu; čitala moje naume i misli ispisane telesnim pokretima u njenu čast. Iako sam joj verovao, bezuslovno verovao (u mom vokabularu njeno ime je bilo sinonim za poverenje) intuicija mi je stezala glasne žice, praveći barijeru naumu da kroz reči podvlada magnetnoj pojavi pronicljive negovateljice. Znala je da se samnom nešto čudno dešava. Pogledom je tražila priznanje. Želela je da me pričesti pred ulazom u ispovedaonicu. I desilo se; otkrio sam joj svoje poznanstvo sa Zimmerom. Pričao sam joj o našem prijateljstvu, o našim naumima, o svetu skrivenom na drugom kraju borove šume. Pažljivo me je slušala upijajući svaku moju reč. Zamolio sam je da ne izda prirodu ispovesti; da je ne obeščasti sa trećim parom ušiju. Obećala mi je.
Prošla su dva kišna dana. Zimera ni od korova. Trećeg dana svetlost sunca očistila je prozore od ustajalih snova, od znoja apatije. Nakon oskudnog ručka, Rudolf mi je, sa bolničarom grmaljem i Hanom, stigao u posetu. Doneo mi je pakovanje slatkiša; onih žutih ovalnih bombona nijansiranih plavom crtom. Za uzvrat, želeo da mu pričam o svom novom prijatelju. „Taj Zimer, ko je on? Znaš meni uvek možeš da se poveriš. Mi smo prijatelji. Zar ne?“ Staloženo me je podbadao svojim pitanjem i izjavom o lažnom prijateljstvu. Ćutao sam. Ćutao sam dugo, vođen pobunjeničkim razlozima, vođen razočarenjem u Hanu i naočitost njene izdaje. Ćutao sam podstaknut željom da pljunem u lice tom frojdovskom plagijatu izdresiranom da na gladijatorski način vodi bitku sa zverinjakom ljudske psihe. Ćutao sam zato što sam želeo, i tu želju mi nije mogao ukrasti. „Dobro, očigledno ne želiš da mi se poveriš. Nadam se da ćeš biti pričljiviji drugi put.“ Pogledom je ošacovao Hanu i bolničara što je zapravo bio znak da me podoje tabletama. Nisam želo da se opirem jer mi je Zimmer predočio plan za takve situacije, daleko mudriji od njihovog recepta. Progutao sam tabletu. Ukus joj je bio odvratan. Naime, Zimerov trik se sastojao u tome da tabletu stavim pod jezik, i samo čistu vodu slijem niz grlo. I uspelo je. Zimere se vratio. Rekao mi je da se ne brinem. „Vidiš taj Rudolf je značajan, ali otkriću ti tajnu – on je pod mojom kontrolom, ja sam upravnik ovog dvorca. Znam čitavu njegovu istoriju, sve došljake i starosedeoce iako me nikad niko od njih nije video. Ja sam senka u čijoj tami počiva ovdašnji život. No ipak nemamo još mnogo vremena i moramo požuriti. Zapamti, večeras u ponoć pokucaću ti tri puta na vrata sobe. Čim čuješ kucanje izađi i zajedno idemo u avanturu. Napuštamo ovo sumorno mesto.“
Te sudnje noći, nakon što mi je kucanjem dao znak, zajedno smo se uzanim zavojitim stepeništem sazidanim unutar tajnog hodnika, popeli na vrh palate izolovane od sveta. Tu su se nalazila predivna krila koja bi svaki znan i neznan nebeski letač mogao poželeti. Svilenim, laganim kanapom mi ih je pričvrstio na leđa i ruke, davajući mi istovremeno instrukcije o letu i načinu poletanja, direkciji i odredištu smeštenom na kraju borove šume. Rekao mi je da je njegova misija nakon mog odlaska okončana i da se puteljkom sazdanim specijalno za njega, vraća svojoj ženi i detetu. Na licu sam mu pročitao izraz sreće i olakšanja kakvo može da oseća samo čovek kome su zatvorski stražari nakon niza tegobnih godina napokon skinuli okove spremajući ga za dane predstojeće slobode.
Zatim sam se okrenuo, napravio nekoliko dugih korak i odskočio. Vetar mi je dodirnuo krila, uzdižući me ka sjaju punog meseca. Setio sam se. Osećaj je bio divan.
Novembarsko svitanje u šumici okađenoj dimom tek rođenje vatre na kojoj je revnosni čuvar Štefan spaljivao smetove opalog lišća i ostale otpatke koji su remetili spoljnu estetiku psihijatrijskog zdanja, otkrivalo je postupno identitet čoveka beživotno opruženog pri dnu vrta belih ruža. Njegova krv je rosila travu i napajala korenje cveća čistoće i tajnosti. To telo je čekalo Helgu da ga, u svom ranočasovnom obilasku cvetne aleje odavno upisanom u njenu knjigu navika, zvanično razduži od obaveza ispisanih na ugovoru klinike. Čuo se ženski vrisak. Zatim još jedan prodorniji i užasnutiji od predhodnog. Nekoliko vrana šćućurenih na suvoj grani obližnje topole uzletelo je grakčući. Cvetna aleja je postala poprište tragedije. Dotrčao je Štefan, za njim nekoliko bolničara, među njima i Hana. Naposletku se pojavio i Rudolf.
Stajali su tako ukopani pred prizorom pacijenta otisnutog u nepovratni let sa vrha zgrade. Niko od njih nije znao kako je dospeo gore. Dežurno osoblje te noći nije uočilo sumnjive znake, sumnjive pokrete, sumnjiive nagoveštaje tragičnog događaja. Hodnike je ispunjavala tišina.
“Hana“, oglasi se doktor Rudolf.
Krupna, snažna žena izraženog podbratka, sa kosom vezanom u punđu, i sitnim šućmurasto zelenim očima, očigledno šokiranim prizorom kome je zajedno sa ostalima svedočila, istupi pred njega.
„Recite mi Hana, da li ste u zadnje vreme primetili neke neuobičajnosti u ponašanju kod pacijenta?”
„Ne doktore, ponašao se kao i uvek; redovno je išao na terapiju, tablete konzumirao kao i obično; izjutra i naveče pod mojim nadzorom.“
„Dođite kasnije kod mene u kancelariju. Helmute, vi ispišite umrlicu i obavestite nadležne organe i porodicu o iznenadno okonačnom životu pacijenta“
„Razumem doktore“
Ljudi u belim manitlima polako su se počeli razilaziti. Pored leša su zadnji ostali doktor Hercog i mladi pripravnik Hajnrik.
„Doktor od čega je on bolovao?
„Šizofrenija, dragi moj momče, šizofrenija…“
Psihijatrija. Negde u Evropi
„Kako se osećate danas, pred odlazak?“
„Odlično doktore.“
„Brzo je prošlo ovih pet godina našeg druženja.“
„Da, doktore.“
„Evo, samo da vam ispišem otpusnu listu koju ćete pokazati Tomasu na izlasku, i vi ste slobodan čovek: društveno funkiconalan. I molim vas. Manite se kompleksnih tema. Jednostavno, sažeto, prihvatljivo većinskom broju, kao recimo ljubići… Da, što da ne. Znate već, nešto kao – Avanture nevaljale boničarke.“
Sveže rehabilitovan pacijent se nasmejao. Nasmejao se srdačno i stegao ruku doktoru poželevši mu sve najbolje na rastanku. Um mu je bio bistar poput plitkog planinskoj jezera. Osećao je telo. Osećao je ljude oko sebe dok se kretao ka kapiji zdravstvene ustanove. Sve mu se činilo spokojno, slow motion, zamrznuto u vremenu…
Stigao je do portirnice. Unutar nje zapazio je Tomasa kako divani sa nekim čovekom.
„O to ste vi. Doktor mi je rakao da danas napuštate našu plemenitu ustanovu. A i bilo je vreme, zar ne?
Zamolio bih vas samo da mi pokažete vašu otpusnu listu, znate već, pravila radi.“
Otpusnik je izvadio papir poput novčanice kojom kupuje slobodu. Tomas je pogledao, nasmešio se i otpozdravio čoveka.
„Taj lik mi je nešto poznat. Ko je on?“, priupita Tomasa njegov prijatelj.
„Ma to ti je onaj pisac, Zimmer.“
„Ime mi je poznato. Šta je napisao?“
Par romana; „Pijerova pozornica“, „Poslednji preludij“, „Uspavanka za Matildu“, „Tragedije vodnika Vilsona“, zbirku mračnih pripovedaka „Kasapin“, i započeo roman, svoje životno delo, kako ga je predstavljao. Želeo je njime da obuhvati sve pređašnje likove i stvori novi stil pisanja daleko ekstravagantiji od bilo čega dosad viđenog. Napisao je svega desetak stranica i doživeo nervni breakdown, zarad koga je i postao dugogodišnji gost naše ustanove “
„Kako se zvalo to nedovršeno delo?“
„Nemoj me držati za reč, ali mislim da je naslov trebao glasiti… nekako… „Spomenar…“, nakratko se na Tomasu primetila grimasa karakteristična za svaku osobu koja kopa po sećanju zarad potrebne informacije. Zakolutao je očima ka plafonu, nakratko sklopio kapke, polažući dva prsta desne ruke na slepoočnicu.
„Setio sam se. Delo je trebalo da se zove; Spomenar fantomskog letača…“
SMERNICE
1. Levijatan je jedan od glavnih likova u (zasad još nedovršenom) romanu Zlatna grana. Ključni je protagonista i priče No.2 (Liber aeternus) i u autorovoj kosmogoniji otelovljuje energiju snažnog Marsa povezanog sa fiksnom zvezdom Anatares. Pošto se radi o bivšem legionaru i profesionalnom egzekutoru, čoveku, ili pre predatoru iz senke (snažna dvanaestica spojena sa još snažnijim Marsom) on je, što bi promućurni čitalac i mogao pretpostaviti, uveden zarad potrebe priče na krajnje osmišljen, planski način.
2.U pitanju je Banši, užasno biće iz keltske mitologije. Niko ga nikad nije video, ali su zato čuli njegove užasne jecaje, glasnike nadolazeće smrti u planinskim predelima Škotske i Irske. Pripada rodu vila. Njegov jecaj se zove keening.
KOMENTAR
Odakle početi? Pitanje nije ni malo lako jer se u lavirintu dvanesete kuće izlaz teško nalazi, a ulazna vrata se kao maglovita spomen nejasno ocrtavaju u sećanju domaćina (priča MI) dok ih traži po hodnicima zamka. Nema Arijadne. Nema njenog klupka.
Žan Baptis Morin (23.03.1583 – 6.11.1656) jedna vrsta kosmičkog genija koga je francuska nacija častila sa tri titule (matematičar, astronom i astrolog) i autora kultnog metafizičkog dela Astrologica Galica, pisao je o dvanaestici kao o „dolini mizerije; dolini koja sadrži sve mizerije života, o kući tajnih neprijatelja, tajnog sveta, tela i đavola.“ Na osnovu njegovog intuitivnog zapažanja potkrepljenog iskustvenim dokazima možemo izvući zaključak da ta oblast, analogna zodijačkom znaku Ribe, nije ni najmanje prijatno mesto za boravak, i smešteni unutar nje, negde smo nedefinisano zaronjeni u vode Velikog Plavog i svega onog što Neptunovo carstvo simboliše na subjektivnom i objektivnom nivou bitisanja.
Tu, pre svega, pronalazimo psihizam, onaj svetlo -mračni unutrašnji svet putem kojega se komunicira sa bogom ili sa đavolom. Unutar njega, slicno pandorinoj kutiji, zapečaćena su sva mentalna stanja, zajedno sa njihovim varijacijama: od pomračenog stanja kome ili šizofrenije, kada vlada potpuna zbrka, neograničeno prijanjanje, takozvana nerazumljiva noć u kojoj se mešaju ego i non ego, pa sve do izuzetnog stanja ekstaze sveca, prolazeći kroz prelazno stanje kosmičke nesvesti, nadrealizma… Na mestu gde granice nisu jasno definisane kvaliteti intuicije, posredništva i natprirodnih sposbnosti, pa i nadanuća, imaju šansu da se susretnu i preoblice kroz stanja utpije, ludila, izopačenosti (moralne, duhovne, seksualne…) ili nerazumne teskobe.
Dvanaesta kuća predstavlja bolnicu Zodijaka u kojoj se leče, ali i podstiču duševne bolesti, depresije i manije. U njoj pronalazimo i duhove naših predaka – naše svece i ratnike, naše hrabre pomorce, askete i političke manipulante, nase bivše supruge i ljubavnice. Niz njen dvorišni puteljak otisci naših stopa se useceju težinom kojom smo znali da volimo i mrzimo. Tu mistici i zatvrenici žive svoju žrtvu: tu se Franjo Ašiški kročeći na put iskušenja dobrovoljno predao mazohizmu u korist otkrovenja svevišnje ljubavi, ali tu je i Robert Franklin Stroud nadživeo rešetka Alkatraza. Tu Stivensonov dr. Džekil upoznaje mračnu ličnost Edvarda Hajda, dok De Kvinsi portretiše svog Uživaoca u opijumu. Tu smo noću igrali žmurke, sa malo Marsa i pinjadu, tu nismo razumeli Kortasarove Školice. Tu su spekulacija, inicijacija i tajna (može i eterična) kopulacija. Tu su Seksus, Neksus i Pleksus. Tu su nerazumljivi strahovi i fobije, kao i ona famozna OPK (opsesivno kompulzivna neuroza). Tu živi Bad Daimon. Tu nas zavodljiva Venera mami da bludimo u tami, te se zahvaljujući njoj, plavokosa domaćica Karolina u zagrljaju Gomeza zvanog Orgazam, leči od impotencije svoga supruga. Učinak na skali sladostrašća: 9,12. Egzaltacija. Tu su i apsinencija, divinacija i mastrubacija. Tu se poput onog kamelona što se u prvoj priči gubi u koloritu noći, i mi zahvaljući Neptunu pretvaramo u sredstva manipulacije od strane političara i moćnika, i u službi njihovih ciljeva slepo gubimo u masi pristupajući „višem jedinstvu“ koje nismo u stanju potpuno da razumemo. baneČo vrati se. Tu padamo u san, padamo u nesvesno. Živimo i košmare, ali i slatku tajnu. Tu je sve moguće. Tu smo MI. Protivrečim li ja sebi? Možda malo.
No, da vidimo sta kaže Baltazar. Radi slikovitije predstvae i bližeg doživljaja pomenutog, nudi nam tri priče upakovane u kolaž neptunovih boja. Zasebne, ali istovremeno izuzetno slične po ideji, i povezane motivima dvanesetog odsečka.
Prva priča, Kamelonifikacija noći, podosta odiše kafkijanskom atmosferom. Treba je shvatiti kao alegoriju kojoj bi svako dodatno tumačenje i komentar bili suvišni. Proces poduhvata kameleonifikacije prikazanog pomoću Kamelona XXXVI na poseban način objašnjava i otkriva fenomen „nevidljivosti“ karakteristične za Neptuna i dvaneaestu kuću. Otkriva težnju koja prerasta u opsesiju da se dosegne savršensvo nevidljivosti koja, u astrološkom kontekstu tumačenja, može biti shvaćena na mnogo različitih načina. Uočavamo i da na kraju glavni junak postaje žrtva svoje opsesije. Ta žrtva, kakva god ona bila, i na koji god način se obistinji- vala je upravo jedan od ključnih faktora dvanesetice i vezivno tkivo sve tri priče. Čitalac koji pažljivo pristupi iščitavanju pasusa kameleonifikacije noći verovatno cće skonati šta je pisac hteo da kaže.
Druga priča, 12, kroz scenske prizore, portret glavnog junaka i uopšte sam tok radnje, mogla bi se smatrati suštinskom u domenu relevantne tematike. Čitalac uviđa pregršt neptunovskih elemenata; portret marginalca, profesionalnog egzekutora, čoveka iza zavese (ili iz senke) koji vuče ostatke neuspokojenog sećanja sa sobom, u neku ruku tragičara sa promašenim životim. Ulazi u priču zamaskiran, sa lažnim identitetom (Charlton Paers – trgovački putnik), prijavljuje se u hotel pod lažnim ispravama, u hotelskoj sobi samuje odan porocima, kontemplira na sliku nepoznatog autora preko koje se na misteriozan način suočava sa svojim sudbinskim brojem, a dok se u vremenskom terminu od nekoliko sati priprema za atentat, vidimo i da ga konstantno muče odbljesci neuskojene savesti i nedefinisan strah: racionalno bezrazložan, ali intuitivno itekako obistinjiv. Dakle, od trenutka kad svojom crno belom cipelom urađenom u gangsterskom stilu glavni junak zakorači u prijemno odeljenje hotela, pa sve do trenutka kad kao lovac postane lovina tj. žrtva, niz fotograma puštenih niz refleksiju dvanesete kuće se smenjuju uobličavajući radnju na specifican, marginalno karakterističan način. Pažljiv čitaoc, iole upućen u astrološke tajne, može te fotograme prepoznati bez detaljniih smernica i instrukcije.
I na kraju, treća priča MI ili Spomenar fantomskog letača, sa svojom dvoslojnom radnjom, dolazi kao šlag na tortu. Ona je puteljak sa stazama koje se račvaju. Blum nas navodi da poverujemo monologu anonimnog pripovedača, da mu verujemo i da se sa njim saživimo i onda nam zlokobno oduzima tlo pod nogama dajući nam do znanja da on zapravo nije ništa drugo do produkt mašte (ili mentalni produkt) nervno rastrojenog pisca Zimmera, ali, i glavni uzrok piščevog breakdowna. U toj priči nailazimo na još jednu značajnu manifestaciju: Mi može da predstavlja i stanje šizofrenije, krizu čovekovog identiteta, i raspeće jedne ličnosti na više njih (Dissociative identity disorder). Neka mi čitalac ne zameri, nisam toliko upućen u oblast psihologije da bi detaljnije pisao o pomenutom, ali sveopšte poznata činenica je da sve ono što živi unutar čoveka, u njegovoj psihi, može konstruktivno kanalisati iz dvanestice putem pisanja ili neke druge umetnicke discipline (stoga se Ribe u nekim slučajevima predstavlju i kao umetnički znak). Verovatano imajuci to u vidu, Blum, pruža uvid u Zimerov mentalni svet bogat fiktivnim likovima, pruža uvid u njihove živote smeštene pod zidine izolovanog dvorca. Otvara vrata dva sveta, dve međusobno povezane dimeznije od kojih ona imaginativnija svojom vlastitom realnošću, doslednošću i atmosferom, ostavlja snažniji utisak na čitaoca. Uloga žrtve i u ovoj priči je naglašena, ali u drugom svojstvu: pisac se, podvrgnut procesu medicinske rehabilitacije, lišava bezimenog fiktivnog lika, junaka svog zauvek nedovršenog romana, kao preduslova da nastavi normalan život. Dakle, žrtva se javlja kao nužnost…
