Mališani se plaše mnogih stvari, u zavisnosti od uzrasta, okruženja, vaspitanja… Strah je primarna emocija i urođena reakcija organizma na određenu pretnju koja aktivira organizam kako bi se izborio sa tom pretnjom. Psiholozi tvrde da je to normalna faza u razvoju svakog deteta i da zapravo strah ima adaptibilnu i korisnu funkciju u razvoju deteta. Jer, kada dete ili odrasla osoba doživi neki ugrožavajući stimulans, na fizičkom nivou se javljaju promene kao što su ubzan rad srca, napetost mišića, ubrzano disanje, povišeni pritisak, zatim dolazi do izoštravanja pažnje, usmeravanja na preteći stimulans i traženja rešenja. Osećaj straha aktivira organizam i daje potrebu da se pobegne od izvora pretnje ili da se suoči i izbori sa tom pretnjom. Zato, pored toga što je deci potrebno pružiti roditeljsku negu i zaštitu, takođe ih je potrebno osposobiti alatom za samostalan život kada se odvoje od roditelja, što je podrška u prevazilaženju strahova, sticanju hrabrosti i samopouzdanja.
Urođeni strahovi
Istraživanja iz područja razvojne psihologije pokazala su da su čoveku urođene samo dve reakcije straha: strah od jakog zvuka (buke) i strah od iznenadnog gubitka podloge t.j. od pada. Svi ostali strahovi nastaju kroz iskustvo odrastanja i kontakta sa spoljnim svetom. Psiholozi obijašnjavaju da je strah animalna potka (osnova) u nama i da je ljudsko novorođenče sklono istraživanju sredine (kao što je slučaj i u životinjskom svetu), a istraživati uvek znači napustiti sigurnost i izložiti se opasnostima. U tom smislu dečji strahovi su najpre neposredna, kao i kod životinja, a onda i simbolična neizvesnost spoznaje.
Psihoanalitičar Sigmund Frojd i njegovi sledbenici zastupali su teoriju da je prauzrok svih kasnijih strepnji – nemoć i nedovršenost novorođenčeta, kao i tzv. trauma od rođenja. Samim rađanjem dete se odvaja od organizma majke u kome su sve njegove potrebe ranije bile zadovoljene i gde je bilo potpuno zaštićeno, ali to stanje je ipak samo fiziološka trpnja i teskoba koja otvara put za kasnija iskustva straha i strepnje.To razdvajanje je, dakle, gubitak nečega, pa se time i objašnjava potpuna vezanost novorođenčeta za majku u prvom mesecu života, što je specifična simbioza, a time se objašnjava i česta potreba deteta da ga majka dodiruje, miluje i drži u naručju.
Astrološki urođene strahove vezujemo za Mesec, jer se preko Meseca na podsvesnom nivou prenose sva iskustva i sećanja iz ranijih inkarnacija, iz genetike, iz prenatalnog perioda i iz detinjstva. Zapravo, Mesec je samo odraz osećanja i opisuje kako se emotivno reaguje na neku akciju. Svako novorođenče je predstavljeno Mesecom koji vlada životnim periodom do 4. godine deteta, jer on govori o potrebi za sigurnošću, za negom, za zaštitom, za bliskošću. Tokom ovog perioda dete je najviše usmereno na majku i porodicu u kojoj je rođeno i odatle prima uplive i sakuplja nova iskustva. Ta iskustva, zapravo reakcije na određene stvari imaju dominantnu ulogu u mnogim stvarima koje se formiraju kod deteta, a koje kasnije imaju uticaj na ceo njegov dalji život, jer na neki način svi kasniji strahovi se oslanjaju na ove primarne ili izviru iz njih.
Uticaj Meseca i cele serije 4 obijašnjava urođene strahove koji se aktiviraju na nesvesnom nivou, jer tu je Mars koji je prirodni vladar 1. kuće u padu. Takođe, tercijarne progresije su se odigrale u prve 3 godine detetovog života, što je formiralo njegov podsvesni nivo – nivo njegove Duše. To je nivo Meseca i serije 4 i odnosi se na emocije i sposobnost koju dete stiče da bude zadovoljno i srećno u životu. Sve ono što se detetu dešava u životu u prve tri godine, može da ukaže na emotivne povrede koje će imati kasnije u životu, ali i na strahove i podložnost fobijama. Dete se ne seća perioda pre 3. godine i upravo su zato ovi podsvesni i nesvesni sadržaji oni koji najviše njime tokom života upravljaju. Detetova opreznost i strahovi od nepoznatih ljudi, od odvajanja, uglavnom se postepeno prevazilaze posle 3. godine i bivaju blaži. U znaku Raka egzaltira Jupiter koji se odnosi na poverenje koje će dete da stekne u najranijem detinjstvu. Prvi ispit i naglašenija potreba za poverenjem javlja se oko 3. godine sa prvim Jupitervim kvadratom prema natalnoj poziciji. Poverenje prema svetu, stečeno u uzrastu do 4. godine u toploj klimi emocionalne zbrinutosti, odražava se na ceo dalji detetov život. To stečeno poverenje detetu omogućava da u zrelom dobu odoli svim naletima koji dolaze spolja, unutrašnjim lošim osećanjima, doživljajima lišenosti i napuštenosti, i drži strahove odraslog doba na bezbednom odstojanju.
Razvojni strahovi
Razvojni strahovi su povezani sa razvojem samosvesti, razvojem pojma o sebi i sa reakcijama socijalne sredine u kojoj dete živi i odrasta. Dakle, razvojni strahovi su takođe povezani sa Mesecom kao osnovom, ali su povezani i sa ostalim ličnim planetama, Suncem, Merkurom, Venerom i Marsom i njihovom sveukupnom povezanošću sa uticajem hronokatora (Jupitera i Saturna) i nadalje sa uticajem transcendentnih planeta. Razvojni strahovi se vezuju za različite faze razvoja deteta i najčešće prolaze spontano. Oni traju određeno vreme, blede, budu zamenjeni drugim, a nekada se fiksiraju i traju čitavog života uz određen stepen kontrole. Za njihovo prevazilaženje je obično dovoljno podržavajuće okruženje i emocionalna stabilnost u porodici. Važno je znati da sami roditelji, koji najčešće nisu u potpunosti svesni svojih vlastitih strahova, svoje strahove prenose na dete. To je uglavnom vidljivo u preteranom zaštićivanju deteta u situacijama koje ono može samo da savlada. Roditelji treba da budu svesni da izraz njihovog lica predstavlja emocionalnu sliku koju dete čita i na koju reaguje, time procenjuje da li je neka situacija opasna ili nije, što znači uplašen roditelj – uplašeno dete.
Kao i kod ostalih emocija i u pogledu javljanja i razvoja strahova postoji izvestan redosled i periodi kada se javljaju u zavisnosti od životnog perioda deteta. Od samog početka život deteta je pun novih iskustava i izazova. Mnoga ga čine nespokojnim, ranjivim, često su neočekivana, čudna, ali postoje i ona koja ga umiruju i pružaju zadovoljstvo, ali i jedna i druga su najčešće u vezi sa bliskim osobama.
Astrološki gledano u prvom mesecu života deteta dešava se prvi Mesečev povratak, Mesec je prešao preko svih planeta i vratio se na natalnu poziciju opisujući stvaranje prve zaštitne eterične opne. U ovom periodu se izgrađuje bebin osećaj povezanosti sa majkom i sticanje osećaja sigurnosti. Ako majka nije bila dovoljno sa detetom ili iz bilo kog razloga nije bila uopšte prisutna, kod deteta se u osnovi javlja primarna nesigurnost, a to se kasnije odražava kao umanjena sposobnost za prevazilaženje strahova.
Novorođenče nema naročito širok spektar reakcija i doživljaja. Oko trećeg meseca života ono tek uspeva da razlikuje osećaj prijatnosti naspram osećaja neprijatnosti. Ovaj period astrološki korespondira sa prvim kvadratima ličnih svesnih planeta prema natalnoj poziciji Sunca i Merkura, kao i kvadratom podsvesne Venere. Naravno, svaki kvadrat ima karakter Marsa, karakter inercije i nesvesnosti, tako da kod beba u periodu Meseca zapravo samo počinju da se aktiviraju urođeni strahovi. Ovi začeci reakcije straha mogu se opaziti u naglom trzanju i plakanju kao reakcije na iznenadne signale iz spoljašnje sredine. To mogu biti: naglo podizanje tona glasa, zvuk telefona, jak zvuk nekog kućnog aparata, lupanje vratima, promena jačine svetlosti u prostoriji, nagli pokret nekoga od prisutnih itd. Beba će, takođe, reagovati strahom i na bolove svih vrsta. Ove prve reakcije sadrže elemente odgovora na pretnju, ali nisu reakcije straha u pravom smislu reči, već su pre odgovor na intenzivnu neprijatnost.
Prvi ozbiljniji strah kod dece javlja se u periodu od 6. do 8. meseca i važan je za kasniji psihološki razvoj ličnosti. Astrološki pokazatelji su uticaj prve opozicije Sunca na natalnu poziciju i prvi kvadrat Marsa prema natalnoj poziciji. Sunce govori o svesti i o formiranju ličnosti kao zasebne jedinke, govori i o individualizaciji i samopouzdanju, tako da se opozicijom aktivira podsvesni nivo spoznaje i beba tek tada počinje da oseća i shvata da nije samo deo majke, nego da ima sopstvenu ličnost. Prvi Marsov kvadrat opet na jako dubokom nesvesnom nivou opisuje i pojavu prvih strahova od nepoznatih ljudi, od iznenadnih jakih zvukova, od izmicanja podloge i pada.
Strah od pada je jedna od manifestacija urođenog straha od gubitka oslonca, i to je refleksna reakcija. Ovaj strah kasnije simbolizuje strah od odvajanja tzv. separacioni strah koji se prvi put javlja između 8. meseca i 1. godine života. To je period prve Marsove opozicije i prvog povratka Sunca. Dete ne želi da se odvoji od roditelja, najčešće majke, a kada se to dogodi postaje uznemireno, plače, a zatim se smiruje i povlači u sebe. Ukoliko u vreme prve Marsove opozicije oko 1. godine mama izađe iz vidnog polja svoje bebe a to ne izazove prekomernu reakciju straha ili besa, to znači da je bila dovoljno dugo i pouzdano prisutna što je kod deteta stvorilo unutrašnju izvesnost njenog postojanja. Ovaj doživljaj postojanosti majke nadalje tokom sledećih Marsovih ciklusa, omogućava detetu da podnese sve druge separacije u životu gradeći neprocenjivo vredan stav poverenja prema svetu.
