Pred skori odlazak na rad u Češku republiku, Zoran se često priseti svoje inicijacije u zen: dogodila se pre dvanaest godina a koan je glasio; „Čovek je prazan ram!“. Uprkos snažnoj volji, Zoran nije pronašao prosvetljujući čekić kojim bi taj zagonetni grumen razbio u paramparćiće oslobodivši se tako težine zemnog postojanja tj. nije pronašao adekvatan odgovor na misterioznu frazu. No, nije mu ni bilo za zameriti, jer Zoran i nije mogao odgonetnuti značenje koana, s obzirom da je on samo promenljiva slika tj. fotografija skladno uklopljena u dimenzije postojanog rama, a ne suština koja je uistinu prazna, iako podržava fotografiju. Ako bi nešto umetnutoj slici moglo dati postojanost, onda je to karakteristična sposobnost promenjljivosti; jer ne samo da su promene uslovljene spoljnim faktorima, već se učestalo odvijaju i u očima posmatrača (zakoni percepcije su nestalni i različiti!) a jednog dana, kad pikseli izblede usled ograničenog veka trajanja, tu istu fotografiju će zameniti neka druga istovetnih dimenzija samo što se više neće zvati Zoran, već će nositi neko drugo ime. To neće biti ni ista, ali ni toliko različita fotografija od predhodne, jer napomenimo još jednom: na osnovu unikatnih, predhodno utvrđenih dimenzija, ona se mora skladno uklopiti u karmički izrađen ram. Dakle, iz koana možemo izvući dva zaključka: ne postoji identitet, već samo kontinuitet promene fotografija u ramu, i suština svakog rama je praznina a ne slika koja tu prazninu popunjava. Čovek je prazan okvir, a oblik je samo praznina! I to je sve što (ne) treba da (ne) znamo!
Pa, čitaoče, ako poseduješ izrazito diskurzivan um, velika je verovatnoća da ćeš završiti na stranputici i vidno dezorjentisan pred zahtevima prazne filozofije postaviti sebi sledeće pitanje: „Da li je onda i Zodijak prazna kosmička kružnica?“ Možda jeste, možda nije, a možda je neizreciv! Odgovor nam i nije toliko važan koliko činjenica da kreativne sposobnosti astralnih tela u svom nesagledivom integritetu unutar kružnice, daleko nadilaze moći poimanja malog, rascepljenog ljudskog bića i sve što možemo učiniti – ako smo uistinu inicirani u tajne metafizike – je da pokatkad oslušnemo taj jednistveni jezik kojim pričaju i prevedemo ga (delimično ali posvećeno) onima malobrojnima koji usitinu budu u stanju da shvate pouku kosmičkih priča. Greh je prostituisati lepotu! Etički nakazno jedinstvenu umetnost viših sila srozavati na nivo ljudskih trivijalnosti zarad ispomoći sopstvenim ciljevima koji su – naročito u današnje, kapitalističko vreme – postali moćni no ikad. Ezoterno, ne može nikad postati egzoterno u svojoj biti, a bilo kakav pokušaj takvog vida preobražavanja neminovno se finalizuje degradacijiom i nakaznošću. Upravo tu pronalazimo zagonetnku o astrologiji.
Pitanje je: šta je zapravo astrologija? Najednostavniji odgovor bi glasio: astrologija je ezoterno učenje tj. disciplina. Možemo ga smisleno proširiti i reći da je astrologija ezoterna disciplina koja se bavi proučavanjem astralnih uticaja na čoveka. Dakle, kao prvo, nije nauka već disciplina, s obzirom da je nauka o zvezdama ozvaničena koji vek unazad i zove se astronomija. No, mi se ovde ne bavimo istorijatom „zvezdanih nauka“ već kategorijom astrologije, pa druga stvar koju moramo da izvedemo na čistac zarad toga je značenje termina ezoternog i egzoternog. Ezoterno je kao što znamo (ili ne) ono što je unutarnje, tajno, nerazumljivo za svakoga već je dostupno samo posvećenima tj. iniciranima a ta sorta – sposobna da na ispravan način shvati bitnost i suštinu nekog tajnog učenja i ne oskrnavi ga – spada u ugroženu, gorštačku vrstu. Recimo, istinski zen majistor za svojih 20-30 prosvetljujućih godina, možda, na put satorija izvede isti toliki broj učenika (so, let it be one in a year!). Egzoterno je opozitno ezoternom i vezuje se za spoljašnjost: za javno, narodno, opše prihvaćeno: za svetovne istine dostupne onom orgomnom, kolosalno ogromnom broju ljudske mase neupućene u tajna znanja. Najpogodniji primer možemo pronaći u egzoternim religijama (hrišćanstvo, islam, budizam) i tajnim (gnostičkim) učenjima na kojim su te religije izgrađene, ali koja su zarad svetovnih reformisanja – teško ruku na srce, ali zbilja neophodnih – nažalost, toliko preoblikovana da su izgubila izvorni smisao.
No, da se vratimo astrologiji. Sledeće, logično pitanje u sledu bi glasilo; ako je astrologija u biti ezoterna, što će reći da bi u samoj suštini morala da bude dostupna samo malobrojnim posvećenicima, kako je moguće da je toliko preobilno zastupljena u medijima, na internetu, da su u njene tajne „pronikli“ svi slojevi savremnog društva i da po nekoj slobodnoj proceni, samo u ovoj zemlji ima na „hiljade“ astrologa, što će reći ne samo onih koji drže konsultacije i pomažu malom, nesrećnom, egzoternom biću već i onih koji izrađuju natalne karte, a ponajviše onih koji kao od šale pričaju savremene legende o sunčevim znacima i njihovim pripadnicima na posve isti način kao i njihovi umešni predhodnici. Mislim da su upravo ti doajeni i promoteri zodijačkih znakova najviše oskrnavili bit astralne umetnosti omogućivši tim „tabliodnim“ postupkom u ravoju laku dostupnost „astrologije“ svakom ljudskom biću čineći ga punopravnim zatupnikom znanja o „zvezdanoj nauci“. Pominjanje astrologije kod obrazovanog čoveka izaziva stoga podsmeh, a literarno je svrstana pod hobi kao žanr. Kontradiktornost postoji: koliko je tragično, toliko je i komično. Ne možemo pobeći od činjenice, od istine o astrologiji; nije priznata, nije ozvaničena a bezvlašće je itekako uočljivo i upravo bi ta postojeća astrološka anarhija – koja ne bi verovatno bila izražena u tolikoj meri da astrološki Noje sa svojom barkom nije zakazao u doba prosvetiteljstva i uplašen pobegao pred gladnim lešinarima koji su razjapljenih kljunova gutali odbačene metafizičke ostatke od raciom krunisane astronomije i tako hranili svoje profitabilne potrebe – mogla biti predmet sledećeg važnog pitanja kojim ćemo se pozabaviti, možda, nekom drugom prilikom…
Ipak, ovde smo prvenstveno zarad fenomena praznog rama, pa da se vratimo onda korenima i prodrmamo legendu, valjalo bi. Dakle, čuveni zen majistor Dogen je na svom hodočašcu kroz ondašnji, feudalni Japan prolazio kroz neko selo. Čuvši za dolazak „svetog čoveka“ jedan stari vlastelin kome su tekli poslednji dani svetovnog života, poslao je svog slugu da mu prenese dobrodošlicu i uputi poziv na večeru. Dogen je prihvatio pozivnicu i sutradan, nakon što je skromno obedovao ne želeći da uvredi domaćina, vlastelin ga je zamolio du mu podari utehu i mudost sa kojom bi što bezbolnije prešao na onaj svet. Dogen se, uočivši pritajenu tugu u očima starca zbog skorog rastanka sa sedamdeset i sedam prohujalih leta kao i pozamašnu količinu straha od nepoznatog prelaska kojom su svi vremešni svetovnjaci zaraženi, tiho obrati čoveku: „ Nemoj se plašiti. Nema razloga za tugu i strah. Nisi ništa doneo sa sobom na ovaj svet, a nećeš ništa ni odneti sa njega. Čovek je samo prazan okvir.“
Da li je to isti okvir? O Instagrame! O Instagrame, kako si samo prazan!