Stari Grci su nam u svojim predanjima ostavili dve različite verzije o rođenju Afrodite, od kojih je jedna utkala u Venerin mitološki obrazac moćan opis njene prirode, koju značajno boje Uran i Neptun. Po Hesiodovom mitu (za razliku od Homerovog koji Afroditu opisuje kao kćer Zevsa i morske nimfe Dione), Afrodita je mnogo starija od prve šestorke olimpskih božanstava koje je predvodio Zevs, a koja je rođena usled velike nebeske drame koja se odvijala između Urana i njegovog sina Hrona, koji je svoga oca kastrirao, odsekavši mu genitalije koje su pale u more.
Iz Uranove semene tečnosti i Posejdonove morske pene, pored obala Kipra do kojih je doplovila u školjci, rođena je Afrodita, najlepša među jednakima, čiju lepotu u sva potonja vremena, ni jedna boginja, niti smrtnica nije uspela da zaseni. Iako je Venera, u domenu astrologije, esencijalna vladarka braka, njena mitološka geneza koja je potekla od Urana i Neptuna (Posejdona), pruža nam dublje razumevanje prirode ove boginje Ljubavi, čiji božanski dar samim tim, ne može biti uslovljen trajnim vezivanjem za onoga kome svoje srce daruje, jer je ljubav sama suštinski razlog njenog postojanja, koju u mnogima koje dotakne, pronalazi i budi.
Ipak, možda i iz nerazumevanja ove posebne, težnjom za slobodom obojene prirode i nasušne potrebe da bogovima i ljudima udeljuje svoj čudesan dar – ljubav, vrhovni poglavar Olimpa ju je venčao za hromog boga kovača – Hefesta, kome je po Zevsovim očekivanjima, Afrodita trebalo da služi kao smerna i verna supruga. Ali, njena ljubavna čarolija kojom je čitavo njeno biće odisalo, nije se mogla sputati ni ukrotiti bračnim zavetima, pa je tako vrlo brzo po božanskom venčanju, njeno srce pripalo Aresu, Zevsovom, uvek na rat spremnom sinu. Iz njihove strasne ljubavi, rođeni su Harmonija, Eros, Anteros, Himeros (žudnja), Dejmos (užas) i Fobos (strah), koje je Afrodita pred svojim božanskim rođacima, hrabro predstavljala kao Hefestovu decu. Iako je hromi bog kovača dugo vremena provodio uljuljkan u svojoj sreći, koja mu beše darovana ženidbom sa najlepšom od svih boginja Olimpa, pao je u duboko očajanje kada mu je bog Sunca – Helije obznanio, da jutrima njegovi prvi zraci kada krenu u pohod novoga dana, prisustvuju strasnim zagrljajima dvoje ljubavnika, koji su se njihovim telima pleli u Trakiji, boravištu Aresa. Duboko povređen ovom vešću, koja mu beše saopštena od onoga koji „vidi sve i zna sve“, ubogi Hefest zatvori se u svoju kovačnicu i poče da kuje nevidljivu mrežu, finu kao paučina, kojom će uhvatiti dvoje ljubavnika na delu. Kada mreža beše iskovana, on je krišom razvuče preko bračne postelje i reče Afroditi da ga put vodi na njegovo omiljeno ostrvo Lemno, na kome planira da se malo odmori.
(Ovde treba napomenuti, da Homer opisuje ovu mrežu kojom je Hefest uhvatio Afroditu u prevari, kao prvobitno vlasništvo same Afrodite, koja je kao boginja mora poštovana u ranohelenskoj mitologiji, a što nas podseća kako na njenu posejdonsku prirodu koja u njoj obitava, tako i na sam stepen njene egzaltacije – 27. stepen Riba).
Afrodita ništa ne posumnja, već svoga muža sa radošću isprati na put, a zatim posla po Aresa, koji joj brzo u zagrljaj dođe. Ne gubeći ni časa, dvoje ljubavnika se zapletoše na Hefestovoj bračnoj postelji, koja ih zarobi svojom nevidljivom mrežom, a mudri Hefest, vrativši se sa svog kratkog puta, zateče ih tako zarobljene i osramoćene. Bruka to velika beše za najlepšu od svih boginja, koju Hefest razotkri svim olimpskim božanstvima, a koje je kao svedoke pozvao da se okupe oko postelje u kojoj ležahu zarobljeni ljubavnici. Boginje se od srama nisu mogle odazvati ovom pozivu, ali stoga bogovi oduševljeno prihvatiše poziv i pohitaše da posvedoče ovoj preljubi. Kad je videše tako nagu, razotkrivenu u svoj raskoši svoje putene lepote, mnogi bogovi se odmah zaljubiše u nju, među kojima behu i Posejdon i Hermes. Uvidevši da ova odluka ne beše tako mudra, Hefest oslobodi Aresa, koji odmah pohita u Trakiju, a Afrodita se uputi na Paf, mesto njenog svetilišta, gde kupajući se u morskoj peni, obnovi svoje devičanstvo.
Ipak, Hermes nije zaboravio razotkrivenu mu lepotu koju zateče u Hefestovoj postelji, dugo žudeći za Afroditom koja ga, činilo se, nije primećivala. Ali, slučaj tako htede, da se jednom zgodom Hermes zateče pored obale na kojoj se Afrodita kupala, a kojoj, upravo pre Hermesovog dolaska, Zevsov orao ukrade jednu zlatnu sandalu, koju potom predade Hemresu koji se tako napravi da ju je baš on našao. Tako Afroditino srce omekša i ona postade najveća Hermesova ljubav, koja podari Olimpu još jednog božanskog člana – Hermafrodita – biseksualnog boga.
Za njenog sina Prijapa, ni do danas nije utvrđeno da li ga je dobila sa Dionisom ili Hermesom, ali je svakako poznato da je ova velika boginja ljubavi i smtrnicima darivala decu, poput Anhisa, kralja Dardanaca, kome rodi sina Eneju, ali i Argonauta Buta, kome podari Eriksa – kralja Sicilije.
Mnogobrojne Afroditine ljubavne afere koje je inicirala među bogovima i ljudima podjednako su potresale kako nebo tako i Zemlju, ali je jedna od njih dovela i do najvećeg i najpoznatijeg rata staroga sveta – Trojanskog rata. Načelno, ovaj drevni sukob je inicirala Erida, boginja razdora koju su podjednako mrzeli i bogovi i ljudi, a koja je među tri boginje – Heru, Atinu i Afroditu bacila zlatnu jabuku sa drveta Hesperida, napisavši na njoj “najlepšoj”. Kako je svaka od tri boginje želela da prigrli titulu najlepše za sebe, počele su da se otimaju oko jabuke, zatraživši konačno i od samog Zevsa da razreši ovu misterioznu dilemu, što je Zevs odbio, kako se ni jednoj od triju voljenih mu boginja, ne bi mogao zameriti. Stoga je Zevs ovaj zadatak udelio Parisu, na čija pleća pade ova teška odluka. Da bi mu se dodvorile, svaka od njih je odlučila da svojim posebnim darom privoli Parisa, pa mu je tako velika boginja Hera namenila vladavinu nad Evropom i Azijom, Atina mu ponudi mudrost i ratnu veštinu, dok mu je Afrodita darovala ljubav najlepše smrtnice – Helene, koja međutim beše žena kralja Menelaja. Sobzirom da je ljubav oduvek bila najčarobniji od svih božanskih darova, Paris dodeli jabuku Afroditi i ona od tada posta ne samo najlepša među boginjama, već ujedno i povod Trojanskom ratu.
Pored mnogobrojnih mitova o Afroditi, koji se uglavnom odnose na ljubavne afere u koje je uvlačila bogove i ljude, stari Heleni su nam kroz jednu od najlepših njenih legendi, ostavili i svedočanstvo o još jednom njenom božanskom daru, kojime je inspirisala umetnike. Mit o vajaru Pigmalionu, i njegovoj skulpturi Galateji, kojoj je Afrodita zarad njegove ljubavi udahnula život, jedan je od onih antičkih mitova koji su kroz čitavu istoriju inspirisali umetnike, među kojima i Džordža Kjukora, reditelja filma “Lepa moja gospo”, kao i Baloa de Sovoa, autora libreta za balet “Pigmalion”. Ova divna legenda, priča priču o nadaleko čuvenom vajaru Pigmalionu, koji svojim dletom čuda čini, ispunjavajući želje bogatim poručiocima njegovih čudesnih dela. On je usamljeni umetnik koji zazire od sveta, ali i žena, o kojima nikada nije imao visoko mišljenje, jer ih je uvek smatrao preterano nakinđurenima i raskalašnima što se umnogome sporilo sa njegovom umetničkom vizijom uzvišene i nevine lepote, kojima su i njegova dela odisala.
Tako jednom prilikom, uzima komad slonovače, i dletom počinje da stvara svoju uzvišenu viziju, predosećajući već pri prvim potezima da će ovo delo biti posebno i drugačije od svih dotadašnjih. Mnogo zemaljskih dana, ljubavi i inspiracije je bilo potrebno ugraditi u svaku oblinu, svaki potez, dok jednoga dana nije osvanula skulptura savršene lepote, žene kakvu nikada do tada ne beše sreo u svom zemaljskom životu. Njegovo dleto preobrazilo je slonovaču u tako čudesan, uzvišen i mio oblik, kakvog ne vide na kugli zemaljskoj.
Posmatrajući je očaran, odlučuje da joj napravi posebno mesto u svom domu, kako bi joj se, dok stvara druga dela po porudžbini, mogao dugo i nesmetano diviti. I tako, smeštajući je ispred svog ateljea, čežnjivim pogledom upijajući njeno nepomično savršenstvo, odlučuje da joj daruje ime Galateja. Kako su dani prolazili, sve je manje pažnje posvećivao svome radu, a sve više vremena provodio u nabavljanju najlepših haljina, ukrasa i nakita za svoju muzu, za koju je već svake večeri pripremao novo ruho u koje će je obući sledećeg jutra. I, ne prođe mnogo vremena od dana Galatejinog rođenja, kada je njen tvorac počeo da je naziva svojom ženom.
Ljudi su već po gradu počeli da pričaju o čuvenom Pigmalionu i njegovom ludilu, koje mu je pomutilo mozak, prepričavajući jadikovke koje na sav glas dopiraše iz njegovog ateljea: “O kobni Amore, okrutni osvajaču, kojim li si strelicama odlučio da moje srce proburaziš? Pa je li moguće da si ti mojih ruku delo? Zar je ta moja umetnost proizvela tvoj predivni lik samo da bih uzalud ječao i uzdisao?”
Ali, baš tih dana Pigmalionove najveće čežnje, osvanuo je i onaj, posvećen boginji lepote, u čiji hram vajar pohita da joj odnese darove i šapne želju svoje duše: “O Afrodita, majko svih zadovoljstava, plačem i žudim za njom, nemoćan pred čarima njenim, dražima i opojnom lepotom. Moje dleto načini najlepši lik, koji ne mogah prepoznati ni u jednoj smrtnici koja ovom zemljom hodi, ali šta to vredi kada ona ne vidi niti čuje vapaje i uzdisaje srca moga.”
Na ove reči, boginja ljubavi se sažali na sirotog vajara i uzdiže plamen u svom hramu visoko, udahnuvši njime život u nepomičnom telu Galateje, koja je Pigmaliona čekala u njegovom domu. Vrativši se sa svetkovine, Pigmalion ne mogaše da poveruje svojim očima kada vide živu Galateju koja ga radosno dočeka. Vrlo brzo, vest se proširila po čitavom Kipru, a svadbenoj povorci se pridružiše i Kupidon i Afrodita, koja blagosiljaše mladence i njihovu ljubav. Treba svakako napomenuti, da ova legenda ima i drugu verziju po kojoj se Pigmalion zaljubio u samu Afroditu, čiji je kip Galateje zarad te ljubavi isklesao, pa je Afrodita polaskana ovim njegovim delom, ušla u kip i oživela ga.
Ovaj divan mit nam razotkriva blagoslove Afrodite kojima daruje umetnike i njihovo stvaralaštvo, udahnjujući život u njihove snove o uzvišenoj lepoti, koji svoje ostvarenje i večnu slavu dosežu na stepenu egzaltacije Saturna – 20. stepenu Venerinog znaka Vage, a na kome se susreću i Afrodita i njen Hefest (Venera i Saturn), čiji brak predstavlja sintezu inspiracije, lepote i veštine iz kojih se umetnost i rađa.
