Dok pojam „igra“ u svakodnevnom životu nosi oreol radosti i bezazlenosti, u transakcionoj analizi je to signal za uzbunu.

Dok pojam „igra“ u svakodnevnom životu nosi oreol radosti i bezazlenosti, u transakcionoj analizi[1] je to signal za uzbunu. Pod igrom se podrazumeva ponašanje u odnosu s drugima prema određenom obrascu u kome obavezno postoji obrt. Komunikacija se odvija na jedan način, da bi nakon obrta krenula u suprotnom smeru. Dok svesni igrači ulaze u igru da bi namerno nekog prevarili, nesvesni igrači započinju igru usled sopstvenog unutrašnjeg konflikata (naizmeničnog zastupanja dva protivrečna stava po nekom pitanju). Iako kreću s nadom da će razreštiti konflikt  i potvrditi pozitivan stav, po pravilu igru završavaju „neželjenim“ ishodom. Zapravo upravo ovaj bolan ishod igraču obezbeđuje određenu psihološku dobit – potvrđivanje nekog svog starog pogrešnog uverenja. I po ko znak koji put osoba može sebi da postavi pitanje: „Zašto se ljudi uvek prema meni tako ponašaju?“ ili „Zašto se to meni stalno dešava?“

Igre koje u životu nesvesno igramo najlakše razumeti kroz Karpmanov dramski trougao. Dr Stiven Karpman je definisao tri glavne arhetipske uloge u Igrama. To su: Progonilac, Žrtva i Spasilac[2].

Osoba ulazi u ulogu Progonioca kada smatra da druga osoba nije uredu, tako da samu sebe po pravilu vidi kao Spasioca. Iako je spolja posmatrano ta druga osoba žrtva, Progonilac nju vidi kao Progonioca od koga treba spasti nekog trećeg, koga je on sam proglasio za Žrtvu. Progonioci su često sami bili žrtve nasilja u detinjstvu, kada su doneli pogrešnu odluku da će kada odrastu igrati ulogu Progonioca da ne bi bili žrtve.

Ulogu Žrtve uzimaju osobe koje negiraju sopstvenu odgovornost za ono što im se dešava u životu i smatraju sebe nesposobnim da izađu iz te uloge.

Dok pravi spasioci pružaju adekvatnu pomoć i to samo ako je neko traži, za ulogu Spasioca su tipični postojanje nerealnog samopouzdanja, nekompetentnost i sklonost da se drugima nudi pomoć i pokušavaju da reše tuđi problemi kada to od njih niko ne traži, čak i kada osoba koju Spasilac vidi kao Žrtvu ne vidi da ima bilo kakav problem.  Takva pomoć je neadekvatna.

Kako u svakoj Igri postoji obrt, u jednom trenutku osobe uključene u Igru menjaju svoje uloge. Na primer, osoba koja je ušla u ulogu Spasioca u jednom trenutku zaključi da je Žrtva zapravo jedna nezahvalna osoba za koju je on tako mnogo učinio i tada Spasilac uzima ulogu Progonioca jer sebe vidi kao Žrtvu, dok sada Žrtvu koju je „spašavao“ vidi kao lošu.

Ponekad Igrač tokom Igre promeni sve tri uloge.

Astrološka simbolika uloga u Igrama

Uloga Žrtve je tipična za osobe sa naglašenim Neptunom ili znakom Riba. Neptun u neharmoničnim aspektima sa ličnim planetama daje da osoba ne prepoznaje na vreme šta joj se dešava ili ima nerealna očekivanja, te kada se magla raziđe, obuzima je osećaj razočarenja, misli da je obmanuta i pita se zašto joj se takav scenario stalno ponavlja. Na primer, ako je Neptun u kvadratu sa Venerom osoba oseća da je Žrtva ljubavnih izdaja.

S druge strane, Neptun može dati i Spasioce (kao i prave spasioce), kada dolazi do izražaja neptunovski poriv za žrtvovanjem za druge. Ovo je moguće samo ako osoba ima dovoljno snage da se odupre sopstvenom samosažaljenju (kada su naglašeni snažniji znaci ili postoji jak upliv Saturna).

Mitološki spasilac koji je istovremeno i žrtva je svakako Hiron, koji je zadobio neizlečivu ranu, dok je druge upravo on isceljivao. Dok u povoljnim aspektima Hiron daje pravog spasioca, nepovoljno aspektovan može podstaći osobu da zauzme bilo koju ulogu u dramskom trouglu – ulogu Spasioca koji je nekada bio žrtva ili ulogu Progonioca koji sebe vidi kao Spasioca.

Kako Mesec ima zaštitničku, majčinsku ulogu, kada je naglašen u horoskopu (na primer, u prvoj kući ili naglašen znak Raka), ali loše aspektovan, takođe može podstaći osobu da igra ulogu Spasioca. Ukoliko je u aspektu s Plutonom ili se nalazi u Škorpionu, nakon obrta se spasilačka uloga pretvara u progonilačku.

Za razliku od Meseca, koji deluje na podsvesnom nivou, ukoliko su svesne planete u aspektu s Plutonom, na primer Sunce ili Merkur, osoba igra svesne igre, odnosno svesno manipuliše drugima da bi ostvarila određenu dobit ili dokazala sebi da je vrednija od drugih. Progonilačka uloga Plutona je naročito destruktivna kada je u lošem aspektu s drugim nesvesnim planetama – Marsom i Plutonom.

Saturnova sposobnost pretvaranja, viđena u mitu o bogu Panu koji je, bežeći pred Tifonom, pretvorio gornji deo tela u jarca, a donju polovinu u ribu, omogućava promenu uloga, kao i prikrivanje prave uloge koju je osoba preuzela. Naime, Saturnov osećaj inferiornosti može biti kamufliran osećanjem superiornosti. Za njegov upliv je tipična nadkomepnzacija – volja da se sopstveni nedostatak upornošću i trudom pretvori u prednost[3]. Upravo to može osobu sa snažnim Saturnovim uplivom podstaći da preuzima ulogu Spasioca, ali je i pretvoriti u Progonioca u trenutku kada zaključi da više daje nego što dobija, što se u trenutku obrta redovno dešava.

Većina igrača će negirati sopstvenu odgovornost u igranju Igre. Prvi korak ka rešavanju problema jeste svest osobe o tome da joj se određeni obrazac ponavlja. Upravo na to ukazuju određene pozicije i aspekti planeta u njenom horoskopu. Sledeći korak podrazumeva prihvatanje sopstvene odgovornosti u igri. Kako je reč o našem horoskopu, jasno je da su svi akteri samo glumci u našoj predstavi opisanoj u našoj natalnoj karti. Iako horoskop može pomoći osobi da prepoznata igru koju igra i da kada se nađe ponovo u istoj situaciji svesno odustane od nje, motivacija za igranje igara nestaje tek kada osoba osvesti i razreši unutrašnji konflikt koji je tera da bezbroj puta odigrava istu igru.

 

Literatura:

1. Erik Bern: „Koju igru igraš?“

2. Erik Bern: „Šta kažeš posle zdravo?“

3. Liz Grin: „Saturn – novi pogled na starog đavola“

4. Zoran Milivojević: „Igre – koncept u transakcionoj analizi“ (Materijali za edukaciju u transakcionoj analizi)

 


[1] Transakciona analiza je teorija ličnosti i teorija komunikacije nastala pedesetih godina prošlog veka,  čiji je začetnik američki psihijatar Erik Bern.

[2] Velika slova se koriste da bi se napravila razlika između ovih patoloških i istoimenih zdravih uloga.

[3] Primer nadkompenzacije imamo kod osobe koja u detinjstvu muca, a zatim vežbom tokom vremena postane sjajan govornik.

 

Podeli ovaj članak:

Povezani članci