I zakle se on. Zakle se pod bremenitom krošnjom vremešnog hrasta da neće služiti zaboravu. Šapatom izreče zakletvu. Namah, žalopojku zvezdane braće nadjača tajac i gle, čudesnog li snoviđenja na javi: majčinski dragulj podoji čeljade rođeno u bezdanu noći, a mlečne kapljice bisernog sjaja, osvetliše mu koridore sećanja.
Vrtoglavica spopada nejake duhom, ali nikakva slabašna mozgotvorina ne ublaži udar kotrljajućeg vinskog bureta o zloćudni krater, nit mu obuzda volju za krajnjim aktom destrukcije kako bi se, uprkos svemu, Moonwalker izmigoljio iz razvaljenh koturova i podigao se oslobođen u nagosti, pred staklenim vratima kabarea o kojem je sanjao. Sanduče broj 29 bi otključano, a čakšire perfektno krojenje za njegovu telesinu, te ih posetilac zgrabi uz blagoslov krojačev i kako već bi, obećanje mu pokloni zauzvrat da čudnu smešu od koje scena bi sazdana kušati neće. Košulja parfemisana a little bit: trunčicu zarad prepoznavanja i to po naredbi ritualnog lakrdijaštva kao dobrodošlice. Zavisnost od lunastične suspstanca iz praha i vode je nepoželja i tretirana kao prevara po zakoniku Lunastije jer se čak i došljakova pluća prepuštaju lošoj navici uvlačenja. Ni za prekor ni za voljno skidanja sa poroka nema dovoljno mernih jedinica, jer ih klupko stalno vrti u krug i upetljava u krater. Dakle, zakonik postoji ali zabrana je punovažeća kratkoročno, i to samo kad je njeno veličanstvo podbro uhranjeno.
Uočio je da mu je kragna a little bitmlitava, ali u duši je važio za prosjaka a ne perfekcionistu, te sroči hvalospev o krojačevoj posvećenosti i bi srećan što mu odeća ipak paše. Siguran u veštinu prstiju prikopča manžetne svilene košulje sa jing jang detaljima polažući polovične nade u kostimografov pristanak da mu da znak zelenim svetlom lampe, kako bi najzad načinio smeli iskorak iz kružnice ocrtane kredom na podnim daskama. Da, nalazio se u krugu prečnika dva metra: dovoljan za Moonwalkera i stari kofer. Odlučnim stiskom stišće dršku kofera, i pričeka poternicu volje, ali loša sreća, taj despotski kormilar prokletstva njegove skele, navodila ga je na plovidbu po mutnim vodama odvajkada. Zašto sad da ga prevari? Ostaće mu verna! Da. Bistra voda je dragocenost nerprocenjiva a čekanje košta, pa se tako i usporena scena lampovanja kostimografiranog lenjivca razvuče kao kojekakva vremeska slina što dobro pričepi nerve već neurotičnog leprikona u pegavom smokingu kome živopisno nacrtan šumarak na glomaznom satenskom zastoru beše zaklon od radoznalih prolaznika. Osmotri on prizor sloumošna. Zakipti od besa, iskoči iz čestara i okomi na neznanca. Doskakuta piskav i golobrad.
„Ti si kriv što saobraćaj kasni. Niko nego ti. Eto ti ga!“ piskao je, skakutao i pretio pesnicom Moonwalkeru.
„Kunem ti se u ovog nevešto izrezbarenog heruvima na mojoj drvenoj nozi i odsjaj zenice staklenog mi oka, da će te naposletku laž osvojiti. Biće sužanj kćeri iluziji majke Lunastije! Da tako će biti, pa ti vidi stranče. Plakaćeš u zemlji poslednjih stvari, ali Diva se sažaliti neće! Da, tako će biti…“
Pretnja megalomanska za sitne korake pigvinske sorte i krivudavu promenadu koja je obogaljenog leprikona vodila ka šumarku iz kojeg iskoči poput leoparda. Frulu nije umeo svirati vešto, ali je navek nosio u gornjem džepu zelenog sakoa radi predostrožnosti: zarad svakog slučajnog ako nepoželjnih došljaka. I sad, nakon što je živčani mališa prhnuo u zapećak vremenski, visoki frulaški tonovi su se zbili u tamni oblačić novorođenje slutnje i gle, nadvi se on nad Moonwalkerom, ali ga ne uplaši. Sramota što zanemi na pretnje pripadnika patuljaste rase ne potraja dugo, jer bi ovaploćena na glamuroznim daskama puste zemlje, pa je niko i ne ču, jer je matori pavijan bio napola gluv i na jedno oko slep, te mu se leprikon i Moonwalker učiniše kao dve groteskne figure iz sna (pod uslovom da majmuni sanjaju!?!) Nezainteresovano je, dvadesetak koraka dalje, s druge strane zastora, vrećastim dupetom grejao jastučnice za glavnu divu scene. Horacije je bio ljubimac kraljice kabarea i niko od učesnika u to nije sumnjao. Vodila ga je na uzici poput psića, blagosiljala pedigreom plemićkog primata a on bi se celo vreme kezio svodeći račune majmunskih poslova. Kezio se na prizore mačijih govanaca, poderanih čipkastih čarapa debele pevaljke Gertrude, bele šahovske figure topova (crne figure je prezirao i divljao u blizini njihovoj!) a ponajviše na mastera kabarea Lunastije, Osvalda. Osvalda nije podnosio. I baš tada, deformisani kez Horacija bi znak Moonwalkeru da se okrene ka severnoj bini i zauzme stav mirno kako bi ga Osvaldo propisno zaobišao bez ikakve ljubopitljivosti. Ipak, Moonwalker nije bio nevidljiv, niti su mu geni bili kameleonifikovani, te ga je nalickani, impotentni peder u korsetu i kaubojkama, brzo ošacovao zasivljeno maslinastim očima dok se vijugavo kretao ka svetlosti pozornice. U prolazu mu reče „Bićeš ispaljen u orbitu. Ne zaboravi cilindricni šešir, bele rukavice. Preostale dronjke nabij u taj ishabani kofer. Staće, veruj mi.“ Pavijan zaskiča, a reflektori dodvoriše dovitljivom savetniku kabaretske dive, i ne časeći ni časa, ekscentricni umetnik homoseksualne orijentacije zaplacka jezičinom nadražujući mirofona i publiku.
„Dame i Gospodo. Vi što postojite zarad nas i beše ste nekad igrali pre vrletnom nam damom. Izvadite i džepova sakoa bele maramice za smeh i suze jer evo nje. Nahraniće vas i podojiti gospodarica naša!“
Aplauz. Zvižduci. Euforija nadražene publike ehovala je kabareom.
„Strpljena molim!“, uskliknu Osvaldo „jer prvo… prvo… imamo kandidata za orbitu! Odaziva se na ime Duke Moonwalker. Portal će biti orvoren zbog njega, a to zaslužuje slavlje. Zakon nalaže došljaku da nam izvede tačku Lunastik! Slažete li se?“
DA! Uskliknu jedboobrazni glas publike.
„A ko će mu suditi? Pitam vas, ko će mu suditi!?“
„Arlekin!“ Zaurla publika. I tako bi.
Dukeov Lunastik i arlekin Plasidio van Burg
Sovuljuga se oglasila, potrčko u crvenom kombinezonu fijuknuo petoparac sa kraljičinim anfasom na šestu podnu dasku, a par potonjih žabica svršile karijeru nadomak kružnice u kojoj je Moonwalker živeo u isčekivanju van Burga. Život te vrste nije bio za pohavlu, za pokudu na istovetan načina opravdan, ali draž je činila opijumska supstanca od koje je iškčekivanje bilo spravljeno: prah cinilijumskog drveta razgranatog pod kraterom na kom bi izgrađena Lunastrija, delovao je istovetno na svakog primopredajnog došljaka, što će reći blagotvorno na titraje nervnih vlakana pred strahom od nepoznatog. Dukeova situacija je bila takva da je mu je kretanje bilo ograničeno, premda je mogao šetati gde kod bi poželeo; kofer mu je bio prepun nakinđurenih polovnjaka svake sorte, a zapravo su svečani ukrasni kompleti teretili sićušne pukotine po površini bednog kofera i da se ne zaboravi; nije mogao umaći golotinji bez obzira na svetlucavi smoking i kaput od mekane kamilje dlake. Svetlucao je pod reflektorom, a slepilo ga je zaobišlo i kako je tišina već dojadila i Lunastičnim božanstvina i svima koji to nisu bili, začuše se zvuci mandoline i ksilofona, harfe i saksofona i pojavi se arlekin a sa njime i pesma…
Čuj me,
Čuj me sada, stranče plahoviti
Njuška pod maskom tajnovita nije,
Sahrane i rođenja, može biti
Crna krila da anđeo krije,
Nepoznanica vreba strašna
Iskušenika tvoga kova
Za kabare ne treba ti mašna
Jer zajeban sam ti ja čova
Istina sa ovog belega zbori
Prezrećeš me shvatanjem
Da ne živi sudija gori
Ali čemu sve to pitam ja,
Kad topđžija na tebe čeka
Glinena zemlja đuletom se hrani,
Pa bon voauge
Sve je što to treba na znaš
Sećate me svi
To sam ja, Plasidio vaš
Caution! Kosmos je izabrao crninu i pravnim postupkom opunomoćio gigantsku rupu da bude dojilja svojeglavim naivcima ali i grobarka ciničnim bludnicima što se u pepeo vratiše, te izrodi milione potomaka – mahom kosmičke podvodače hulahopova raznovrsnih dimenzija – tako da se ni klici iz publike nisu mogli oglušiti na večne preobražaje bogovetnih telesina svakojakih sorti u činu predstojećem, kad hazarderska para čaroliju otkri auditorijumu odabranih i zgusnu se u karnevalsku maska ukrašena tigrastim prugama, a u rupe svoje (očekivano) ugosti dva groteskna oka mlečne boje. Njihova pojava beše varijabilna: pojavljivala su se i namah skrivala u dupljama maske. Nije bilo straha, sumnje još manje, ali iščekivanje je postajalo mukotrpno poput zloćudnog tumora koji se razvija polako. Pihtijaste usne su obuzdavale svečane reči najuticajnijeg glasnika Lunastije ali ne i bolesni kez koji je maestralno hipnotisao Horacija do stupnja majmunske zanemelosti, a laku žensku iz prvog reda uzbudio do orgazmičnog stadijuma. Kapa mu je bila posve lakrdijaška (što je i bilo sasvim tpično za lakrdijaša njegovog kalibra) ali glomazne čakšire vašarišnih boja šućmurastog predvečerja i sako iškraban mističnim simbolima, razvejali su sićušni nanos predrasude da se moglo raditi o budali ogrezloj u mudrosti. Ne! Inteligenicija mu je bila mistična, što će reči nespoznaljiva, a takva ne logičnost odvajkada opasno zasenjuje neznalice i zanesenjake, a ponajviše putnike u zemlju Glinenih. Ćutao je i disao Dukeu za vrat. Svi su se ogrezli u tišini: od izbuljenog leprikona do pederastog voditelja kabaretskog šoua – Osvalda. Trenuci bezglasja ipak nisu po zakonu Lunasije (i uopše svakog Kosmičkog zakona) mogli pridobiti simpatiju beskonačnosti, te se kultna (bez)ličnost arlekinske vrste pohotljivo oglasi optužbom koja je (možda, preliminarno možda!) bila i očekivana za prvi čin drame koja je usledila.
PLASIDIO: Kriv si! Priznaš li, pokora će ti biti olakšana, upravo stoga što ti neću oprosti!
MOONWALKER: Ne razumem…
PLASIDIO: O, vara li me to uvo? Čuje te li prijatelji moji! On ne razume!
PUBLIKA (jednoglasno): Laže! Laže!
PLASIDIO: Da li je ovo tvoja slika?
MOONWALKER: Ne znam… valjda… te rupe. Da, pretpostavljam.
PLASIDIO: Ako je tako, zašto si onda, pobogu, dozvolio kurvama da zabijaju bakarne igle u tvoj lik. Ali pre svega KO, kažem ko ti je dozvolio da stavljaš svoju sliku u prazan ram?
MOONWALKER: Pa, zar ne rade to svi?
PLASIDIO: Puj, svi. Mi iz Lunastije smo čisti. Stavljane slika u ram je rđava navika Glinenih! Stoga, ne vređaj grešniče gvozdenih cokula. Golem su one teret za tvoje nejake noge, pa te vuku ka dnu. Bićeš otpremljen dole. Kazna je neminovna i bespogovorna!
MOONWALKER: Neću priznati krivicu, jer ne znam šta je pogreška moja!
PLASIDIO: Nedozvoljenu robu krijumčariš u ishabanom koferu. Zar ne?
MOONWALKER: Robu..?
PLASIDIO: Ajde, ne pravi se mutav. Kao da mi za tu kurvu ne znamo.
MOONWALKER: Ja… ja…(zbunjeno)
PLASIDIO: Ja, Ja, Ja. Strpljena nađi. Uskoro ćeš trčkarati po krajoliku Jajara.
PUBLIKA (bučan smeh)
PLASIDIO: Dosta je bilo šegačenja! Otvaraj kofer i ako nas razuveriš u dobru nameru, opet ti neće biti oprošteno. Lagani snovi se uvek probražavaju u košmere! I ti to znaš.
PUBLIKA: Kofere, otvori se! Kofere, otvori se! Kofere, otvori se!
KOFER: Samo lepa molba, gvozdeno katanče otvara.
PLASIDIO: Vidiš li ovaj pajser? On je učtiva molba mojoj malemnkosti da ti polomim sve zube ukoliko za tri lunastične sekunde ne otvoriš ta smrdljiva usta i ne izbaciš nežni plen!
Ustreptali kofer se na ozbiljnu pretnju otvara i iz njega gracioznio izlazi tamnokosa, orijentalna lepotica sa tenom boje bele kafe i bademsatim očima. Na sebi je imala plavu, balgo otkopčanu bluzu i čipkaste čarape. Delovala je samouvereno, ali i sramežljivo na privlačan način u isti mah.
PLASIDIO: Dakle, slepom putnicom nameravaš da potkrepljuješ niske strasti u izgnanstvu! Znamo je, to je prostitutka Lucija!
MOONWALKER: Ona nije predmet moje žudnje, krivokletniče!
PLASIDIO: No šta je, ako ne to?
MOONWALKER: Ona je podsetnik na lepotu. U pustoj zemlji zlehuda sudba ugnjetava siromahe moje sorte i potrebno mi je da se setim kako me nostalgija ne bi približila očaju. Potrebno mi je da se setim lepote, pa makar ona izvrgla ruglu sve plemenito unutar mene. Makar ona bila i prostitutka, opsenarka, tužna sanjalica, ja moram, jednostavno moram, s njom odigrati poslednji tango na podijumu svečane hale nepopravljivih grešnika kako mi srce ne bi prslo pod tegobnim stiskom ružne realnosti glinenog kova.
Plasidio je na Dukeove reči, nakon što ih je pažljivo salušao i osetio živu emociju u njima, nakratko ućutao. Naizgled zamišljen osvrnuo se ka publici, pogledao u podijim, prekstio ruke na grudima a potom, uzdahnuvši obrati se Dukeu.
PLASIDIO: Dobro, čak i da pretpostavimo da ti je prostitutka Lucija lepa, tj. da ti posluži kao podsetnik na lepotu, ne znam da li si svestan njene neukrotive prirode i neminovnosti da će ti zbrisati jednog dana. Lepota ne priznaje vlast, ona je mala pobegulja u duši. Ispariće ti iz vidokruga i onda će uslediti neminovno: ružna istina zemlje Glinenih će biti duplo ružnija i troduplo bremenitija za tvoja nežna lunastična pleća. Šta ćeš onda?
MOONWALKER: Neverica mi zabranjuje poslušnost. Ne verujem ti…
PLASIDIO: Kako ti volja, ali sledeću filmsku scenu nećeš moći izbeći. Vidiš li ono veliko bioskopsko platno.
MOONWALKER: Da.
PLASIDIO: E posmatraj pažljivo jer slede Lucijine reprize.
Lucijine reprize
Repriza prva
Duke je sanjao da sanja o Luciji. Miholjsko leto plakalo je nad uličnim svetiljkama zamonašene kaldrme. Nebeske suze blagosiljale su popločano tle pod njenim nogama, a suton, veličanstven i ćutljiv, krstio ju je plamenom zagasite svetlosti: raskošnije od sjaja rajske ljupkosti. Izbegla porodica leptira lastavica iz monarhije tulipana, virtuoznim letom tkala je oreol oko tamne plime valovite kose u kojoj je dostojanstvno plovila carska orhideja. Solomonov rubin je prokrvario: zavetovao se na muke ranjenika lutalice samo zarad krvareće želje da se spusti niz krajolik njenih usana. Gavran usamljenik osvojio je kupolu praške katedrale i lepetom krila zdipio parče karnevalske noći bez mesečine kako bi obogatio misteriju gotskih očiju predivne gospe. Vitko, vijugavo telo odeveno u haljetak snolikih boja, širilo je miris cvetnih livada Andaluzije, a topli dah je uzdizao i spuštao njene čvrste grudi i kaldrma je doista bila blažena što je imala tu čast da ljubi nežne stope zavodljivog ženskog bića do te mere da se preobražavala u stepenike koji su gospu vodili ka nebu. Duke je kroz požutele prozore ponoćnog ekspresa za nepovrat posmatrao Luciju kako nestaje polako. Posmatrao je Luciju kako nestaje… polako… nestaje… polako…
Repriza druga
Duke je sanjao da sanja o Luciji. Miholjsko leto plakalo je nad uličnim svetiljkama zamonašene kaldrme. Nebeske suze blagosiljale su popločano tle pod njenim nogama, a suton, veličanstven i ćutljiv, krstio ju je plamenom zagasite svetlosti: raskošnije od sjaja rajske ljupkosti. Izbegla porodica leptira lastavica iz monarhije tulipana, virtuoznim letom tkala je oreol oko tamne plime valovite kose u kojoj je dostojanstvno plovila carska orhideja. Solomonov rubin je prokrvario: zavetovao se na muke ranjenika lutalice samo zarad krvareće želje da se spusti niz krajolik njenih usana. Gavran usamljenik osvojio je kupolu praške katedrale i lepetom krila zdipio parče karnevalske noći bez mesečine kako bi obogatio misteriju gotskih očiju predivne gospe. Vitko, vijugavo telo odeveno u haljetak snolikih boja, širilo je miris cvetnih livada Andaluzije, a topli dah je uzdizao i spuštao njen čvrste grudi i kaldrma je doista bila blažena što je imala tu čast da ljubi nežne stope zavodljivog ženskog bića do te mere da se preobražavala u stepenike koji su gospu vodili ka nebu. Duke je kroz požutele prozore ponoćnog ekspresa za nepovrat posmatrao Luciju kako nestaje polako. Posmatrao je Luciju kako nestaje… polako… nestaje… polako…
Lucija nestaje polako (kabaretska poema kao intermeco na zahtev Plasidija kome romantičarske težnje nisu bliske)
Lucija nestaje polako,
Krila se u Plasidovom šeširu,
Nekad davno, dakako,
Virtuozno tapkala po klaviru,
Ali zlehuda sreća
Ishaba joj svečani haljetak lako
Ogoli senku sveća,
I gle, Lucija nestaje polako!
Šišmiš u dimnjaku bdi,
Orden na dnu jezera jeca
Pastir stado zanmenito vodi
Brod tone, kapetan kleca
Sve što vredi nije lako,
Lucija to zna,
I nestaje polako
„Skini masku“, gatara joj reče
„Lice ti je lepo, baci veo“
Al ne skriva li zoru veče?
Dečačku čednost, čovek smeo?
Ogoljenost sirove kože
Teret je jedinici, to znade svako
Ništa se tu učiniti ne može
Dok Lucija nestaje polako…
Repriza treća – finale
Duke je sanjao da sanja dan koji je bio je prijatan, blistav i sunčan. Od samog jutra nad ulicom je lebdela fina srebrnkasta izmaglica. Odlučio se na šetnju i za tu priliku odenuo svoje tamno odelo ukompletirano sa prslukom boje divljeg kestena i grimizno crvenom kravatom skladno nijansiranom sa par žutih kružića. Pozdravljao je komšiluk: sve persone koji su mu tog dana išle u susret bez obzira na to bile mu poznate ili ne, a kad se popeo na vrh brega, ugledao je tramvaj „ekspres“ koji se kotrljao naniže i skladnim nestajanjem u daljini najavljivao smiraj dana, ali i onu tugu koja se u trenucima rastanaka često spušta na zemlju okošenih travnjaka. Neki ljudi su bili u poslu, neki su dokoličarili, neki od njih su sedeli ispred svojih verandi, neki su trčali, neki se usled vremešnosti hvatali za krsta, neki se u hodu dogunđavali a tramvaj je prolazio, prolazio je pored svih njih. Na trenutke se činilo kao da se radi o prizoru iz tek otkrivenog sveta, o večnom de javuuunutar kojeg su se rascepila dva mesta, dve zemlje, dva sveta, i sveta nostalgija nije mogla a da se ne pobudi u posmatraču čim postane svestan da takvo mesto ne postoji odista, već je ono samo draga zaostavština nekog drugog vremena. “Čudno je to”, pomislio je snevač u sebi “kako čovek nikad ne primeti bogatsvo predela sve dok ga neki dodađaj ne natera na to i tek onda vidi šta je sve propustio u letu…”. Ipak, nije se mogao predati prizoru jer je osećao da nešto nedostje. Nije tačno znao šta, ali novonastali bol u grudima nije se dao prevariti.
MOONWALKER: Boli, pritisak je težak, jadne moje grudi nejačke.
PLASIDIO: Šta te boli?
MOONWALKER: Nekakav nespoznatljiv gubitak. O Bože, gubim dah!
PlASIDIO: Čvrsto momče. Budi snažan! Nadiđi trzavice duševne! Naređujem ti!
MOONWALKER: Nemoguće (pade na kolena i zajeca).
PLASIDIO: Prestani da mokriš pod suzama ludače. Rastopićeš lunastični prah. Prestani kad ti velim. Brzo, donesite mu lunsatičnu sodu.
U međuvremenu potrčko je odskakutao do dvora u kome je živeo kralj Alkohol i za tili čas se vratio sa bočicom ublažavajućeg napitka i zapečaćenom kovertom koju bespogovorno preda arlekinu.
PLASIDIO: Na, popij ovo smesta.
MOONWALKER: Gutljaj, dva, tri…
PLASIDIO: Jel bolje?
MOONWALKER; Da jeste, bol popušta…
PLASIDIO (nakon što otvori koverat): Drugovi, jedno od kraljevskih veličanstava Lunastije, svi ga zanmo kao kralja Alkohola, zamolio me je da pročitam naglas manifest i uputim ovog novajliju u srž stvari. Dakle, molim za pažnju.
Manifest kralja Alkohola
Podanici,
Iako su mi prečice draže, i mrsko mi bi vazda da konstituišem promene unutar našeg bratstva, ne treba smetnutu s (r)uma da trezvene novajlije nikad neće prodredti u tajnu sladostrasnog napitka sve dok pijano oko ne pokori zdrav razum. Stoga, recept glasi: svakog vrlog junošu, neposredno pred otvaranje portala momački naliti buteljkom burbona. Moramo otkloniti svaki rizik! Moramo braćo! Put je tegoban a šupak kosmosa, oštrica brijača i kolosalni vijadukt u srcu velikog kanjona, daleko lepše i bezazlenije izgledaju kad se iskušenik sa polupraznom, srebrnom „moonlight“ pljoskom spušta niz dugu sopstvene sreće. Portalski slalom je samo tako punovažan i obećavajući za glinenu sutrašnjicu. Načeta pljoska – merodavna jedinica nije bitna ,kao ni broj gradi, iako je podanici često među sobom nazivaju i Svetim gralom uvereni u njenu isceliteljsku moć – garantuje uspeh prispeća u podređenu zemlju nezavisno od toga kakve će se sve iznenađujuće đakonije kriti unutar glilenog ćupa (kraj duge) spravljenog specijalno za polupijanog došljaka. Nema tu nikakvih tajni! Obelodanili smo istinu na početku, ali da ponovim opet: otkako se lunastični sjaj u punoj snazi uortačio sa odmetnutom kapljicom iz Posejdonovog sveta, ja pohodim kraljevstvo Glinenih. Predmet sam obožavanja od prvog gutljaja nepoznatog čovečanstvu. Grade hramove meni u čast, podižu mi statue i spomenike i najlepšim vinogradima me hrane. I nema mesta gde me neće pronaći: svetkovine, gala prijemi, rođendani, imendani, ofucani čoškovi poludelih gradova, liderske ustanove, socijalna prihvatilišta, kolibe, soliteri, neboderi, oblakoderi, straćare i prčvarnice, sve košnice barskih mušica, javni tolaeti, javni skupovi, javna prostitucije, pedijatrije i psihijatrije, fakulteti i univerzitei, i et cetera. Nekad spavam u Linkolnovom šeiru, a nekad se gušim u smardu wc šolje, no nije bitno. Najzahvalniji sam pronalazak s obzirom da mogu šarmirati bol i sprečiti i odložiti gomilu samoubistava. Svi me štuju i cene: knjiženost me pamti po filozofiji vina, a religija po pijanom rošiju koji je uspeo da me nadiđe i vino pretvori u vodu. Samo sam sićušnom delu populacije mrzak: mahom spiritualnim narkomanima i zdravoživstvenicima (koji i ne žive zdravo niti dugo, ali me opet ne podnose i osuđuju u neznanju) i moglo bi se pričati, dragi podanici moji, o tome naširoko i nadugačko no da se vratimo novajliji. Pošto je pristao da kuša moj napitak i ublaži bol, napravio sam mu ugovor o službi u pijanoj armiji njenog veličanstva koji će mu Plasidio dati da pročita i, naravno, potpiše. Nažalost, bio sam sprečen da se pojavim u proslavi Lunasije ali nadam se da ćete prihvatit moje iskreno izvinjene podanici moji verni. Kao i obične, sve najbolje želi vam
Vaš kralj Alkohol
I zbilja veliko Lunastično finale
Emocionalno izmrcvaren i pripit, Duke je klečao na podijumu i gotovo da niko iz publike više nije ni obraćao pažnju na njega. Iz daljine je dopirao zvuk divljih, neobuzdanih zvona, ujendačenih fanfara a ni pustinjski kojot nije prestajao da zavija, što je signaliziralo arlekinu da se povuče sa ostacima lakrdije i zauzme svečani položaj u čast dolaska kraljice Lunastije. Publika je klicala, konfeti su padali sa tavanice, vatromet je žestio a Osvaldo, u paktu sa uniformisanom kontrolorkom preke naravi Brigitom, i vremešnim menađžerom paradirajućeg šoua Luisom, razastro je magični persijski tepih kome su zbog preke ćudi i revolucionarnih sklonosti pre tri lunastična veka nasilnim aktom oduzeli moć letenja te tako u ćutljivoj sržbi – što će reći prilikom svake svečanosti u pomen otvaranja portala – leži i pljucka po prašini Lunastije dok njeno preporodno veličanstvo cupka po njemu.
Bucamasti heruvim je obletao oko kabaretske košnice besciljno ispaljujuću srebrne strele umočene u tečni opijum. Oštri, omamljujuću vrhovi strela prilikom pada zabijali su se u nečije rame, ili nečiju jetru, ili nečije stopalo, dupence pak, et cetera, a osetljiva tačka uboda nije dobijala na značaju toliko, koliko je to imao hemijski proces sjedinjavanja opijumske supstance sa krvotokom nasumično odabrane mete. Žrtva je padala u polutrans. Poluekstatično stanje. Jedna polirana, srebrna strela zabila se nasred okruglog stola (nije ga bacila u trans) za kojim su sedmogodišnji Kid i sedamdesetogodišnji Oldtimer igrali partiju mice. Probušila je tablu i bacila svoju senku na starčevu stranu te se činilo kao da želi njega proglasiti pobednikom, ali to nije bilo moguće, jer je kombinatorika pobedničkih poteza na istovetan način vršljala po umu obojice, i bele zastave su mirovale: nije bilo pobede, niti poraza do umešnosti igre bez granica koja ih je u kapsuli vremena objedinjavala u jedno izuzetno rastegljivo biće. Diana je to osećala dok je dremala u obližnjoj niši, ali beduin lopovskih manira Mustafa – konobar i sužanj direktorijumu kabaretskom – nije mario: pucalo mu je pamučno prsluče za učesnicima u metafizičkim igrarijama.
Kada je iščekivanje doživelo egzaltaciju, Abonos je uskliknuo:“ Kocka je bačena!“ i punačku lepojku otmenog držanja u kraljevskom ogrtaču obasjaše reflektori. Šepurila se poput nakinđurenog pauna ogrezlog u majstoriji da kitnjastim repom zaseni šačicu malodušnih udvarača. Poput sečiva makaza otvarala je i zatvarala graciozne noge u glamuroznoj koračnici i na mahove vrhovima štikli podbadala magični tepih otsečenih krila da se priseti ožiljaka iz prošlosti.
Put ka tronu se sužavao, a slobodno vreme do njega je iskoristila da iz muzičke kutije urađene u baroknom stilu izvadi šaku lunastičnog praha i razduva ga po potoku obožavaoca. Uvojci duge kose gubili su dah stišnjeni u keltsku pletenicu, a svetlost reflektora se nakratko pritajila, kako bi njen nakit zablistao snažnije u sumračnom ambijentu i poslužio kao što jasniji pokazatelj zalutalim kabaretskim posetiocima da je prihavatanje snoviđenja jednako kao i prihvatanje najbezazlenijeg vida bitisanja. Stigla je do prestola. S leve strane trona arlekinski vitez van Burg je klečao pognute glave u znak poštovanja stvoriteljki, a s desne strane, nestašni ljubimac Horacije je i dalje svodio račune majmuskih poslova (kao i obično). Sela je na presto i stavila krunu. Ipak svečano otvaranje događaja zahtevalo je adekvatnu zdravicu (svi prisutni su to dobro znali) te je Plasidio van Burg ustao i iz svojih čakšira izvukao duboki srednjevekovni pehar i podigao ga visoko. Njeno veličanstvo takođe ustade, raskrili ogrtač, raskopča grudnjak i izvuče levu, nabrekliju dojku. Blago je stisnu nežnim prstima i sisotok mleka začas nacilja pehar i zatalasa u slapovima unutar njega. Mlečni put je bio dobar! Kada bi pun (pun do vrha, naravno!) Arlekin održa kratku zdravicu i ispi mlečni sadržaj pehara naiskap. Fešta je mogla početi… Portal se mogao otvoriti…
Duke Moonwalker je omamljen posmatrao burlesku koja se odvijala pred njim. Ćutao je. Dugo je ćutao usled zamrlosti glasnih žica. Portal se otvorio i njegovi udovi su otežali. Osetio je početak glinovanja. Čudno je bilo to što je usled sve te gungule i cirkuskog bančenja, pogledom tražio malog leprikona. Nigde ga nije bilo. Tad je otvorio oči i on se pojavio.
The bats are in the belfry
the dew is on the moor
where are the arms that held me
and pledged her love before
And it's such a sad old feeling
all the fields are soft and green
it's memories that i'm stealing
but you're innocent when you dream
when you dream
you're innocent when you dream
when you dream
I made a golden promise
that we would never part
i gave my love a locket
and then i broke her heart
And it's such a sad old feeling
all the fields are soft and green
it's memories that i'm stealing
but you're innocent when you dream
when you dream
you're innocent when you dream
when you dream
you're innocent when you dream
