Kaligrafija sna – priča o Blejku

Pre nekoliko dana navršilo se 186 godina od smrti čuvenog engleskog pesnika, slikara, gravera i proroka – Vilijama Blejka. Za njega možemo reći da je za vreme (zemaljskog) života bio i ostao jedinstven umetnik snažne i neiscrpne imaginacije, zahvaljujući kojoj je skupljao delove večnosti i igrom svemogućih linija spuštao ih pod okrilje čulnog sveta čineći ih tako vidljivim svačijem smrtnom oku. Osnova njegove umetnosti izvirala je miljama dalje od granica individualnog iskustva, i što je još važnije; imala je tu moć da omogući posmatraču komunikaciju sa tim, njemu nepoznatim, nivoima realnosti. Svaka Blejkova slika, gravura, pesma odiše – na ovaj ili onaj način – genijalnim sjajem vizionarske mašte.

„Imaginacija nije samo stanje, ona je ljudsko postojanje“

 Vilijam Blejk

Iz dnevnika Samjuela Palmera[1]

„Bio sam tek mladić od dvadesetak godina pun slikarskog entuzijazma i ljubavi prema plotinovskoj filozofiji idealne forme i idealne lepote kad sam ga upoznao: tog dobrodušnog proroka sa razlivenim sjajem mesečine u kristalnim, izraženim očima. Sećam se da nikad nisam okrenuo leđa navici da prilkom posete Blejku poljubim prag njegovog skučeng stančića sa dve male sobe smeštenog na uglu Fauntin korta. Ostareli zidovi njegovog doma odisali su atmosferom siromaštva, ali ju je veliki slikar i pesnik, zajedno sa suprugom Kejti, nekako čudesno oplemenjivao, čineći stambeni prostor privlačnijim od odaja prinčevskih. Za mene, to je bilo svetilište. Često sam ga tokom naših kratkih druženja i razgovora sa divljenjem posmatrao kako gravira i crta u svojoj svetloj spavaćoj sobi u blizini prozora izmorenog pogledom na bedno dvorište obraslo u korov, i obrise Temze koja se nazirala u daljini. Sećam se i dok je za vreme dvonedeljne bolesti, nesposoban da hoda, otečenih nogu, sedeo u krevetu neumorno iscrtavajući nacrte za seriju Dante. Podsećao me je na nekog drevnog patrijarha zalutalog među bedeme negostoljubivog sveta, odveć nevoljnog da mu priušti dobrodošlicu kakvu zaslužuje. I znali smo da kroz naša druženja redovno ispoštujemo povremene trenutke tišine provučene između komenatra na odabrane slike i italijanske grafike šesnaestog veka; tišine koja bi se javljala tokom ispitivanja antičkih dragulja, kritike o modernistima i njihovoj estetici, obostrane hvale neprolaznoj lepote gotskog stila. Nikad ga nisam video depresivnog, i zapravo bio je jedan od onih retkih ljudi, retkih umetnika koji je konačnu sreću našao u sferi izdvojenoj iz vidokruga svetskih časti, bezobzirno odbijajući da nosi društvene medaljone što su krasile grudi Bajrona, Šelija i Kolridža. Tako mi je jednog popodneva pokazivao svoje ilustracije Knjige o Jovu, gde je svaki crtež za mene bio izraz vizije fragmetrane u nepolaznom svetu duhovnog života. One su bile mnogo više od puke umetničke uobrazilje; bile su nemi glas proroka što romori u jednog drugoj dimenziji i predstavlja lično svedočanstvo o čovekovoj duhovnoj drami. Znam da je vrlo dobro poznavao mističnu teologiju zapadne ezoterične tradicije, ali ipak, treba biti genijalan pa uspostaviti komunikaciju sa tim nivoom realnosti, a još genijalniji pa to iskustvo preneti svojim umetničkim delom posmatraču. Dok mi je pokazivao crteže na kojima Satana posipa Jova gadnim čirevima, nekako zamišljeno, skoro odsutnog duha, priupita me:

„Šta misliš o ovome?

Ćutao sam opčinjen prizorom boja, oblika, načinom na koji se uočavaju izvesni svetlosni efekti linija i pre svega motivom koji se pružao pred mojim očima. Duboka patnja ocrtana u grču na Jovom licu, poput zlokobnog glasnika aludirala je na trenutak rastanka duše sa telom krčeći tako put nesrećniku ka njegovom milostivom Bogu. Satana ga osorno primorava za taj poduhvat gazeći ga po stomaku i polivajući mu po grudima gustu tečnost sivozelene boje. U dnu slike, nesrećni ženski lik na kolenima, pognute glave i lica skrivenog dugom spuštenom kosom, simbolično uznosi žalost u liku Jovove žene. Skoro da sam mogao iz te ilustracije čuti njen glas utamničen slovima u Bibliji; “ Blagosiljaj Boga i umri, reši se muke“.

 „Mislim da su Jovove kušnje i patnja besprekorno prikazane bez i jedne mane“, odgovorih.

Podigao je glavu odvojivši pogled sa crteža, i svojim krupnim, staklenim očima ne samo da je bio svestan mog lika, već i misli rođenje u njemu, i zatim se nadoveza;

„Znaš ta čovečnost, ta božanska čovečnost, tako neodvojiva od Jova pred svakim iskušenjem pred koje ga Sotona postavlja“ … tada malo zastade kao da pokušava da uhvati tok misli … „ nikad nije mogla napustiti onog unutrašnjeg Boga neodvojivog od ljudske duše. Kako Ego tj. Sotona preuzima vladavinu nad ljudskim životom, tako i naša unutrašnja vizija tamni i pada u smrtonosni san duhovne amnezije, moj dobri Samjuele. Tako je uvek bilo, tako će i biti, i bez obzira što su zemaljske stvari, iako nam izgledaju trajno, kratkotrajnije od senke, ljudsko biće im se povlađuje i dozvoljava im da ga upećine, da ga čulima zarobe“.

„Da“, odgovorih „uvek se nađe onaj mit o pećini…“

„Šta je sa imaginacijom, dragi moj momče?“, prekinu me Vilijam ” Šta je sa tim svetom koji je naš istinski svet, svetom mašte u kome neometano plovimo kroz istoriju još od Egipta, Moava, Edoma, Jerusalima (istorijskog i nebeskog). Malobrojni su oni koji će shvatiti zavojite tokove i lepotu simbolične umetnosti“.

Tada ustade sa stolice, napravi par koraka i odloži crteže na komodu. Kejti je upravo ulazila u sobu noseći stari poslužavnik sa tri porcelanske šolje čaja. Ponudi me kao i obično, drugu uze ona, a poslužavnik sa preostalom šoljicom ostavi na sto. Vilijam je imao naviku da čeka 15 – 20 minuta dok se čaj ne rashladi. Čeprkao je po svom grafičkom alatu kao da traži nešto od bitne važnosti, a ja na jednom parčetu hartije presavijene do pola zapazih zapisanu misao starog majstora. Namerno se nadovezala na načetu temu i istovremeno grubo urezala u moje sećanje. Glasila je:

Kako ti znaš da l' svaka tica

Što seče vazdušni put radosti nije

Ogromni svet zatvoren sa tvojih pet čula

I to je bio Blejk. Vizionarska snaga njegove duše nije ga nikad napuštala, uprkos svim spoljnim nedaćama što su ga spoticale. Zvali su ga ludakom, zanesenjakom, strancem; doduše utisak neprilagođenosti ovom svetu i njegovim zakonima kod Vilijama je bio snažno uočljiv, ali upravo zbog fanatične odanosti svom pozivu, nepotkupljivosti, sklonosti da sebe gurne u ambisa zarad ideala i vizija, i sa uspehom uznese tragediju neshvaćenosti njegovog genija, taj ostareli samotnjak mi je bio drag, i to ne samo na način poštovanja koji se oseća prema ocu ili stricu, već na način koji se ukazuje velikoj duši. Doživljavo sam ga kao učitelja, i pokrenuo grupu slikara svoje generacije, takozvani Šorehemski Starodrevnici. Nekoliko mladih entuzijasta: Džordž Ričmond – portretista, Edvarda Klaverdt – graver, F.O.Finc akvarelista i ja često smo se okupljali u našoj „Dolini vizije“, a jednom nas je posetio i sam Blejk. Sećam se kad me je prilikom te kratke posete, usled žara rasprave među nama mladim umetnicima o formi i čvrstim obrisima kao vernim pratiocima kopiranja prirode na platnu, povukao u stranu u želji da ga ispratim, navukao svoj pohaban kaput i smirenim glasom mi predoči: „ Zapamti Samjuele, onaj ko ne zamišlja u jačim i boljim crtama i boljem svetlu od onoga što može videti njegovo smrtno oko, ne zamišlja uopšte. Njegova umetnost je samo bleda kopija realističnih motiva.“

Pozdravili smo se i on je ušao u tamnu kočiju. Za tili čas je nestao u snežnoj londonskoj noći, verovatno ne razmišljajući mnogo o žaru mladih umetnika i žučnoj raspravi kojoj je bio svedok. I on se u mladosti borio za svoje ideje, usled istinoljubivosti i impulsivnosti napustio Kraljevsku akademiju umetnosti, a svojevremeno je i pozdravljao Francusku revoluciju noseći bonnet rouge (crvenu revolucionarnu kapu) i pišući u njenu čast Venčanje Neba i Pakla. Tada se u njegovoj kosmogoniji rodio i Ork, iliti dete energije koja gori u svom vlastitom plamenu. Voleo bih da sam stariji i da mi je vreme upriličilo tu čast da drugujem s njim tih „vatrenih“ godina. Ipak, ne mogu da osporim zadovoljstvao što me je sudbina ipak uputila na adresu ostarelog proroka, i što sam imao priliku da mu stegnem ruku, pa makar i u zadnjim godinama njegovog života.

Mislim da sad razumem njegovu smirenost i povučenost koja dolazi zajedno s borama i sedim vlasima. Čovek napokon shvata da je jedino bitna njegova umetnost i samoća iz koje se ona rađa. Doduše on nije bio sam, imao je svoju vernu družbenicu koja je s njim delila i dobro i loše punih četrdeset godina. Imao je skladan bračni život za primer i poštovanje među nam mladima.

Da, voleo sam atmosferu kuće Hijerofanata, bila u potpunosti blejkovska. I dan danas, kada razmišljam o tome, ne mogu da se ne upitam: “zašto tog dana, dana moje poslednje posete neposredno pred smrt velikog pesnika nisam poljubio prag kuće na ulasku?“

Starac dana[2], Kejtin portret i avgustovska svetlost pred povratak

Starčeva ruka je pod lampionom čiste avgustovske svetlosti strpljivo iscrtavala poslednje detalje kolorisanog otiska Starac dana za svog mladog prijatelja Frederika Tatama. Ništa nije moglo da je umrtvi: ni stračke pore, ni znakovi nadolazeće smrti. Telo iznureno vremenom služilo je čvrstoj rešenosti da posao privede kraju. Ta slika sedog starca sa dugačkom bradom koji omeđen oblacima postavlja šestar na ivici ponora, prvi put urađena pre trideset godina za naslovnu stranu njegovog iluminarnog dela Evropa-proroštvo, bilo mu je draže od svih koje je napravio. Iscrtavao je emocijama umočenim u mastilo Imaginacije neometene ograničenjima Urizenovog arhitektonskog alata. Privodeći delo završnici na svakih par minuta uzimao ga je u ruke, udaljavao od sebe, oštrim pogledom merkao svaku liniju, i ponovo privlačio crtež k sebi, pokušavajući da ga uzdigne do savršenstva. Kejti je za to vreme obavljala uobičajne domaćinske poslove, često usput pitajući supruga da li mu treba nešto; da li mu treba pomoć, ali on je bio isuviše zaokupljen svojim radom, svojim kako ga je zvao životnim delom, i samo bi odmahnuo rukom. S vana se čuo žagor dece, ptičije kričanje ševe koja je imala običaj da bude čest gost u dvorištu Blejkove kuće, i zvuci iz kovačnice udaljene nekoliko ulica dalje. Ništa od toga nije moglo razbiti Vilijamovu kontemlaciju na završne poteze njegove kreacije. I u jednom trenutku oblila ga je ona vrsta ushićenja svojstvena da prati kojekakvu fiks ideju rođenu u umu naučnika s ciljem da menja postojeći poredak stvari, te vođen njome Blejk glasno izusti:

„To je to! To je to, Kejti! Od ovog ne može bolje!

Za svaki slučaj primakao je crtež prozoru da bude sto posto siguran u svoju tvrdnju. Da, bila je na mestu. Nesrećni genij Urizen, kako ga je tvorac imenovao u svojoj kosmogoniji, tako se dosledno i posvećeno spremao da pod sobom ocrta krug kojim bi iščupao svet iz grudi večnosti i pokopao ga principima razuma, logike i čula, da je svaki dodatni komentar bio suvišan. Otisak je govorio sam od sebe svakom ko je želeo da čuje njegov jezik. To je bilo upravo ono što je Vilijam želeo da postigne. Nekoliko trenutka njegova pažnja bila je usmerena ka slici, a zatim se okrenu i pogled mu pade na njegovu suprugu, njegovu voljenu Kejt. Nije više bila mlada, i primetio je na njenom licu zapise svih onih godina provedenih s njim u siromaštvu, u seljakanju po skromnim londoskim sobama, u spremnosti da mu pomogne i bude uz njega već skoro, pa pola veka. Lepota one devojke koju je upoznao i oženio u mladosti možda je zaista iščezla, ali sad se pred njegovim očima pod prelomljenim snopom avgustovske svetlosti, nazirala jedna druga lepota koju je on video i osećao bolje od svega.

„Stani“, povikao je „ ne miči se! Ti si bila moj anđeo sve ove godine i želim da te nacrtam“.

Ketrin, pomalo iznenađena njegovom naglom željom da je ovekoveči na papiru, zamoli ga da sedne na stolicu. Vilijam se složi, zatim uze olovku i papir i žurno se dade u posao.

„Znaš da nam sutra u goste dolazi Džordž (Ričmond)“, reče Ketrin.

„Kad si ga već pomenula, sad se setih kako je jednom pričao da je prilikom posete Americi, negde u Misispiju saznao za verovanje da je svetlost koja se pojavljuje negde sredinom avgusta i nosi prvi oprost letu, a istovetno i prvi nagoveštaj jeseni, najčistija, najprozirnija, i najmekša svetlost sunca koja postoji na ovoj zemlji. Traje samo dan-dva i nestaje. Neki čak kažu da ta svetlost nije sa ovog sveta…Znaš, ja je baš sad vidim kako miluje tvoje lice.“

Ketrin se samo blago nasmejala.

„Evo ga Keti, šta kažeš?

Uzela je crtež i pomilovala Vilijama po ruci; ruci koja je odlučila da završi svoju karijeru upravo sa crtežom verne družbenice na teškom životnom putovanju. On je nekako inatno ostao zauvek izgubljen za buduća pokoljenja. Možda mu je to i bila sudbina. Možda je na taj način Blejk prikaz svoje najintimnije emocije sačuvao samo za sebe.

Predveče mu se slošilo, a sutradan ga je Džordž Ričmond našao u jako teškom stanju. Ležao je u krevetu i pevao sopstvene pesme hvale i radosti što uskoro napušta ovaj svet i vraća se svome domu. Kako se plima finalne vizije uzdizala, reči su se prelamale preko jezika i u bestežinskom stanju lelujale oko ušiju prisutnih bez volje da se konektuju u smislene rečenice. Ričmond se sećao kako je samo u poslednjem momentu potpuno razgovetno sročio ; „ni pravedni ni poročni nisu u najvišem stanju. Svi su u stanju sna u koji duša može zapasti svojim smrtonosnim snevanjima o dobru i zlu kad napušta Raj sledeći Zmiju“…

Međutim, toj misli predhodilo je tajanstveno čudo, svakako neprimetno ljudskom oku, ali ne i onima koji poznaju zakone večnosti, vremena i percepcije. Slike su se u Vilijamovoj viziji smenjivale jedne za drugom, i nepotrebno je reči da je u njima video duh svog brata, majke, spominjao je i Miltona i Jezekilja, mnoge velike duhove koji odavno više ne hodaju ovom zemljom, ali šta se dešavalo s njim kada je zastao na par sekundi i samo promrmljao u delirijumu sna: „Ti su tu…povedi me u rodnu zemlju, spreman sam…“. Ta isprekidana, ali ne i nedovršena rečenica čiji nastavak (o pravednim i poročnim i njihovom stanju sna) je usledio 36 sekundi kasnije, omogućila je sponu sa drugom dimenzijom postojanja. Kontakt je bio nezibežan, brz, odlučan, ali se na zemlji takve varijacije drugačije doživljavaju i manifestuju, stoga, iako niko od pristunih, sem umirajućeg, ništa neobično nije uočio vreme je tada zapravo stalo, otislo se u okean nepomičnosti. Ruka stradalnika, do pola dignuta kao da traži prijateljski stisak anđela, ili pak pozdravlja glasnika novog života, odugovlačila je sa upotpunjenjem pokreta. Bokal s mlakom vodom odgurnut sa ivice stalka usled Kejtine nervoze zadržala je neka nevidljiva sila u vazduhu na pola puta do patosa, dok se Ričmondovo telo nalik marioneti zaustavilo u položaju blage oduzetosti lišene želje da načini bilo kakav pokret u korist snage života. Sunce je već bilo zašlo, ali je zato preostala svetlost udružena sa plamenom tek upaljene kerozinske lampe i zamrznutom senkom noćnog leptira na zidu sobe veličali prisutnu misteriju. Veličala je scenu na kojoj se uskoro pojavila figura bića, nejasnih kontura i oblika, poput oživljenog akvarela ili osenčene malge…

 ALFABET – tri poteza Albiona[3]

Dozvolite mi da se predstavim: pripadam bratstvu bića mesečeve svetlosti i ako vam otkrijem svoje pravo ime, vi ga nećete razumeti; stoga me zovite Albion. Da, isto kao onaj Posejdonov sin koga je ubio Herakle, i isti kao onaj drevni mitski čovek čijim padom su nastala četiri Zoa[4] Blejkove kosmogonije, i koji personifikuje čitav ljudski rod. Mi iz bratstva već milionima godina obitavamo na Mesecu u zemlji potpuno nevidljivoj čulnom svetu koja se zove Lunastija. Naši zakoni su dijametralno suprotno formulisani u odnosu na zemaljske, te je naše natčulno kretanje bestežinsko, predmeti nisu okupljeni u prostoru već u nizu međusobno nevezanih činova. Imamo naša zdanja, mitologiju, reke, kratere i planinske vence sa deltama gde žive divlji konji. Zapravo, čitav naš svet potčinjen je samo jednoj disciplini – disciplini Imaginacije. Iz nje sve izvire, i u nju sve uvire. Sve one drevne, arhaične slike provučene kroz ljudsku mitologiju svih naroda, oslikane su zahvaljući kapljicama skrovitog krvotoka što cirkulise u bratstvu zapisa i snova već hiljadama godina.

Usled te skrivene veze, čitava ljudska populacija kroz onirički svet manje više doživljava prizore iz Lunastije, međutim, neophodno je da se naše večno postojeće slike s vremena na vreme prikažu u čulnoj sferi na način koji će im omogućiti egzisteniciju i osnažiti vezu Lunastije i Zemlje. Stoga se na svakih par vekova neko od nas (uglavnom braća iz trećeg reda bratstva u koje je spadao i veliki pesnik i slikar o kome je ovde reč) spušta u donji svet kako bi bio izaslanik živućeg sna. Najčešće ga utelovljuje kroz umetnost, i kad njegova misija bude upotpunjena, mi ga pozivamo natrag u postojbinu. Vi na zemlji takvo biće zovete prorokom, a mi iz Lunastije kaligrafom. Naravno, postoje i naša niža bića, takozvani polunati, ali oni su proizvod mutacije i samo u retkim prilikama sa zemlje zavire u reljefni predeo naše postojbine. Takvi „izleti“ su najćešće posledica konzumiranja psihičkog stimulansa. Tipičan primer polunata je bio pesnik Kolridž. On je ključem hiptonika otvarao vrata našeg svet. Uspeo je vama ljudima da prenese viziju velelepne mesečeve palate koju je u neznanju poistovetio sa palatom Kublaj Kana, ali i sliku cveta što raste u centru Lunastičkog vrta. Ta slika je izrodila savršenu ljudsku maštariju. Glasila je:

„Šta ako bi čovek zaspao i u snu se vinuo u raj. I šta ako bi tamo ubrao jedan cvet kao dokaz da je bio u raju. I šta ako bi, probudivši se otkrio taj cvet u svojoj ruci. Šta onda?“

Nepotrebno je reći da su generacije ljubavnika nakon toga tražile cvet u zalog, i svojom mesečarskom zanesenošću hranila našu zemlju blagosiljajući je plodnošću. Ali da se vratimo na Blejka. Dakle, posao kaligrafa je da što vernije prenese (tj. oslika) svet naših zakona – zakona Imaginacije i približi ih ljudskom rodu. U svetu zemljaskih zakona naš izaslanik uglavnom je neshvaćen i nosi titulu lunatik (ludak) ali uprkos tome, on ispunjava misiju do kraja i kad dođe vreme povratka njegovo delo ostaje zapisano na stubovima vremena. Kaligrafija je umetnost davanja forme znakovima na izražajan i vešt način, a njen stil je opisan kao alfabet. Naši kaligrafi daju formu nikad odsanjanim snovima; večno postojećim slikama prelomljenih kroz prizmu njihovih pogleda. Ovako je glasio Blejkov ALFABET.

Prvi potez – AL

1. Mesec u Raku,

2. Mesec u dvanaestici

3. Mesec kao vladar Asc. (spona između zemlje i neba, ali i 12 sa 1)

4. Mesec na Sirijusu

5. Mesec povezan sa Venerom u Jarcu (opozicija) i Uranom u Ribama (trigon)

„Reci mi Vilijame, ali iskreno“, oslovi ga Džon Flaksman dok mu je pokazivao svoj crtež na kome Ahil vuče Hektorovo telo “ u šta veruješ?“

„Verujem da pre rođenja čovek živi u savršenom i beskonačnom postojanju, i da je njegov dolazak na ovaj svet neka vrsta pada sa beskonačnog na konačno. I verujem da u ranoj mladosti čovekoj sećanja na prvobitno stanje ostaju sve dok na kraju ne budu potisnuta obrazovanjem i nametanjem pravila i konvencija. I verujem da popravljanje gradi uske puteve dok su zavojiti putevi bez popravljanja putevi genija.“

Nije pravilo, ali je zaista redak slučaj da se član našeg bratstva rodi na zemlji za vreme vladavine Solara (dnevno rođenje) jer mora da bude kršten i blagosiljan našom svetlošću čim prvi put otvori kapke. Oči mu tada poprimaju mesečev sjaj. Vilijam je te hladne, novembarske noći prvim udahom bio obeležen nafinijom lunarnom supstancijom i obećanjam da će ta supstancija biti sačuvana od svih spoljnih uticaja (Sirijus) bez obzira koliko im Kaligraf bude izložen. Prilikom osmišljanja scenografije, London je važio za najpogodnije mesto izaslanstva, te je odlučeno da porodica uspešnog čarapara otvorenog za talente svoje dece upriliči gostoprimstvo geniju nacije. Naravno, inicijacija i veza sa Lunastijom se morala desiti još u najranijem detinjstvu, stoga kad je bio uzrasta od četiri godine, Vilijam je uočio „božije“ lice kako naslanja glavu na prozor sobe usled čega je vrisnuo. Uplašena majka brižljivo ga je uzela u naručje udaljena stotinama kilometara od ideje šta se u tom mometu moglo desiti s njenim detetom. U sedmoj godini video je tri polja prekrivena anđelima bistrih krila. I naravno, kanal se otvorio (ili bolje rečeno veza se ostvarila) i od tada ga urođen mesečev vizionarski dar nije napuštao sve do smrti. Ipak, vizija nije smela ostati u posedu neiskorištenog talenta, već je morala pustiti korenje dublje od sloja oranice individulanog iskustva, i zahvaljući primenjenom kreativnom daru ostvariti komunikaciju sa običnim posmatračem (ljudskim bićem) brižljivo ga spuštajući u ambis nepreglednih vizionarskih nivoa. Stoga, već u prvim godinama svog fizičkog života ruka našeg malog sanjara vrlo brzo je počela da žvrlja grube predstave čoveka ili životinje i savesno kopira sve čemu se približila; od očevih prljavih čizma ostavljenih pored kamina, pa sve do bubamara koje bi povremeno na listu breze ili vlati trave potražile predah od svog napornog leta. Bilo je suđeno da otac primeti talenat svog malog sina i sa deset godina ga pošalje u najbolju pripremnu školu za mlade umetnike; Henri Parosovu školu crtanja. Tu otkriva Mikelanđela, Direra, Rafaela i talas oduševljenja obliva ga u celosti. Ta ljubav prema njihovim delima biće mu stalni oslonac u daljem umetničkom životu. Uči da gipsane odlivke antike verno kopira olovkom na papir i budi mu se sklonost ka idealnoj formi. Odlivci Gladijatora, Venere, Herkula, antičkih junaka, sve dobija nove dimenzije postojanja u Vilijamovim očima i njegovim nacrtima. Sve što se dešava u tom ranom životnom periodu našeg junaka, služi kao idealna priprema za Kaligrafiju sna. Čisto slikarstvo je jedna od glavnih disciplina izaslanika Lunastije, i to se zna, ali ipak u dodiru sa zemljskim zakonima teško je izopštiti njeno uobličenje na ovaj ili onaj način. Praktičan duh uvek je u sukobu sa maštom, i stoga nije čudo što njegov predstavnik, Blejkov otac – kaljeni zanatlija, izražava oprez. On sinovljevu karijeru slikara počinje doživljavati kao dosta maglovitu. Ne odvlači ga od slikarstva, ali ga dobu od 14 godina šalje da uči graverski zanat kako bi bio siguran da njegov muški potomak neće gladovati. Tog prelomnog dana kad mesečina obasjava grudvu zemlje, pred našim mladim junakom vitkog stasa i nevešto očešljane kose unazad, pojavljuje se figura sredovečnog milostivog čoveka sede kose, grubih ruku, „ošmirglanih“ dugogodišnjim stažom gravera, sa nezaobilaznim detaljem osušene boje ispod noktiju.

„To je gospodin Bezir“, reče otac Vilijamu “ slušaj ga i budi vredan i pažljiv, kod njega, od danas, učiš graverski zanat“. Vilijamu se svideo Bezir s obzirom da nije bio žigosan onom krutom konvencionalnom prirodom koja po svaku cenu mora da zagospodari šegrtom. Ne. On je bio dobri stari Bezir. Majstor svog zanata koji mu je podario jednolik i staromodan stil graviranja za čitav život – tačka i romb tehniku; tehniku koju je Vilijam voleo i poštovao. Širom mu je otvorio i vrata antičkog sveta sa puteljkom što je vodio ka zlatnom rudniku mitologije na koju se Blejk uvek iznova oslanjao, otkrivajući u njoj univerzalni jezik ljudske mašte sa dijalektičkim varijacijama u skladu sa vremenom, mestom i lokalnom tradicijom. Veza sa Lunastijom je tako bivala sve čvršća. U svom mladom učeniku, Bezir je video jedinstveni talenat udružem sa marljivošću i željom da se upiju sve tajne zanata, stoga ga kao njegov čuvar i zaštinik odvaja od dva problematična šegrta i šalje da crta spomenike i zgrade u mnogobrojnim starim crkvama u Londonu. Vilijam otkriva sjaj Vestimsterske opatije i uprvo tada se u našem kaligrafu po prvi put javlja i neugasla ljubav prema gotskoj aritekturi i skuplutiri; prema gotskoj umetnosti kao i doživotna zahvalnost svom učitelju što mu je omogućio i dao slobodu da je proučava. Vremenom intuitivno uočava istinu kao malo ko u ono vreme da gotske figure iz „mračnog doba“ najverdostojnije opisuju duhovnog stanara u fizičkom telu. Kralj, svetac, ratnik…sve su to samo manifesti brojnih osećanja zakovanih u telesni stub životne uloge. Želeo je da iskaže svoje osećanje, viziju svojstvenu samo snazi njegovog genija, i gotskog junaka zaodene linijama Mikelanđelovog vojnika. Zahvaljući inspiraciji svog uzora, iscrtava jedinstvenog Josifa iz Arimeteje. Imaginacija teče u neometanoj slobodi i crtačka ruka se sve više bratimi sa njom, a priroda mu otkriva svet pun malih duhova nastanjenih u vlatima trave, laticama ruža i sićušnim insektima. To je i doba kad mu se svet prikazuje u zrnu peska i nebo u divljem cvetu, i sve te slike priziva deset godina kasnije u Pesmama nevinosti gde oslobađa svoje figure od gravitacionih sila i stega materijalizma, i oživljava ih u mentalnom, a ne fizickom prostoru (kasnija karateristika svih Blejkovih slika). Stoga ni Tela (duša) u njegovoj poemi ne želi da se spusti u postojanje; opire se da deluje u svetu rađanja…

Nažalost, sve svome kraju hrli i Blejk kao dvadesetjednogodišnjak napušta Bezirove studije i sedam godina sna odsanjanog u marljivom radu među starim gotskim katedralama i još starijim spomenicima antike, i silazi u svet komercijalne umetnosti. Ipak, uspešno je završio pripremu koja je formirala njegov ukus i usmerila ga ka drugačijoj koncepciji umetnosti….Naš kaligraf se iskalio i bio spreman i više no što je mogao da pretpostavi…

Prvi potez je načinjen i neraskidiva veza uspostavljena.

Blejkovo iscrtavanje KA: „Pesme Nevinosti“, „Knjiga o Teli“, „Ostrvo na Mesecu“, “Pesme Iskustva“

Drugi potez – FA (AL – FA …)

1. Mars u Lavu

2. Mars vladar 5. i 10. kuće

3. Mars konjunkcija Neptun, Mars trigon Pluton (egzaktni)

4. Mars opozicija Saturn

5. Mars kvadrat Merkur

Tigre, tigre! Sjaš ko plam Je'l mu snaga kao grom

Usred noćnih gora sam! Kad puls dade srcu tvom?

Ko to večan, čiji rad Je'l on strašan kao zmaj

Tvoj jezivi stvori sklad! Kad izdrža prizor taj?

Iz ponora, neba kog Da li čekic, vatren stroj

On žar uze oka tvog? Taj iskova mozak tvoj?

I kakav mu beše let Ko to smože silu svu

Kad te vatre zgrabi splet? Da zauzda stravu tu?

„Ubeđen sam da nam se suština života prikazuje u svom neometanom i slobodnom stanju; blagom, milostivom i ispunjenom ljubavlju. Ali ako neko pokuša da takav život omete okivajući ga u lance, desiće se ono neizbežno; postaće pobunjenički i nasilan. Niko nema pravo da tiraniše život, a tirana je svugde. Prikazuju se dostojanstveno kao kraljevi, žive u crkvama, ugnjetavaju decu u školama navlačeći im na um konvencionlane spone bez pardona prema lakoći i ljupkosti neiskvarenog života. Sabljom zabrana i utvrđenih društvenih pravila krešu im ni do pola izrasla krila namenjena putu ka večnosti. Vidim grobno kamenje tamo gde treba da je cveće, i u svakom dečijem kriku straha čujem te umom skovane spone osmišljene u planskoj zaveri autoritativnih roditelja, učitelja, sveštenika, dadilja… Moja vizija Nabukodonosora iz Venčanja Neba i Pakla nije vizija biblijskog kralja čija je čovečnost bila uterana u prirodu strpljivog vola koji mora pasti travu i čekati Boga da ga pomiluje i uzdigne mu pogled ka nebu. Ne. Moj Nabukodonosor usled ugnjetavanja postaje žestok i ratoboran. Iako je njegova figura groteskna i prikazuje ludilo na najnižem stupnju degradacije kada je dozvolio da njegova mašta bude uništena materijalizmom, taj stupanj nije konačan jer se sa njega uzdiže revoltom i besom. Moje Venčanje izvlači tu preko potrebnu energiju iz donjih dubina preko Orka – duha revolucionarne slobode i boga mučenika, Rintre – strasti i besa kao duše revolucije, vatrene zmije, džina i lava. Taj pakao ili energija svakako je jedan od modusa života; i zavijanje vukova i bes olujnog mora i destruktivni mač isto su delovi večnosti. Bez suprotnosti nema napretka, poznato odvajkada, a i reći ću ti prijatelju da nijedno rasploženje duše nije prosto dobro ili loše; koje lice je okrenuto zavisi od okolnosti. Roditeljska zabrana hrani u detetu hedonistu i pljačkaša, crkva koja uništva ideju slobodne ljubavi rađa perverziju u čoveku, dok despotska vlast kad tad povlači prilike za kolektivnu energiju revolucije. Da, i zmajevi će bljuvati vatru. Znaš, kad sam jos onomad kao mladić bio željan svega što pruža slikarska kultura, jedno vreme proveo sam na Kraljevskoj akademiji u neudobnom stanju kojekavog ćumeza koji suzbija svaki duhovni napredak. Večito stanje čaure. Nastavnici su pobuđivali moju anatemu, insistirajući da crtam prirodne objekte koji su oduvek bili u sukobu sa mojom maštom, slabeći je. Tako su mi saplitali noge, a ja nisam želeo da se spotičem i padam u svojim vizijama. Želeo sam ih čiste, snažne i kristalno jasne. Buntovna energija o kojoj ti pričam tada je progovrila iz mene jedno najednostanje; „Zbogom!“…taj oproštaj je bio jedna od najboljih odluka koje sam doneo u životu. (što se ispostavilo i kasnije). Zaista milsim da su tigrovi gneva nekad daleko mudriji nego konji podučavanja. Dakle, verujem u revoluciju, sa punim pesničkim i slikarskim entuzijazmom verujem u energiju kao sredstvo za oslobođenje od okova konvencija, lažnog morala i razuma. Verujem u čovekovu mogućnost da pomoću nje ponovo uspostavi vezu sa večnošću i beskonačnošću, koji su, uostalom, njegova prirodna domovina, a od kojih je odsečen ograničenjima ovozemljaskog sveta … put neumerenosti vodi u palatu mudrosti… Takva energija naširoko se proteže kroz Venčanje a njena esencija u samo par stihova sublimiše se u mom Trigru. On je dragulj te misli u kratkoj formi. Neki su me kritikovali da preko njega pokušavam da zderem veo i iznesem tajnu i značenje zla. Ali to nije tačno. U njemu nema zla, već samo prikaz goruće energije u punoj veličanstvenosti koja povremeno zadire i u alhemiske procese i Hermetiku, a završava pitanjem bez odgovora; „Da li je onaj koji je stvorio jagnje, stvorio i tebe?“.

Neka misle koliko god hoće da sam uskogrudi fanatik sposoban da uživa samo u svojoj umetnosti, ali to nije tačno; ja sam samo bio i ostao dosledan svojoj viziji i ostaću i dalje bez obzira koliko ona kopkala oči drugima i dolazila u sukobe sa pojedincima.“

Tako je govorio Blejk jednom svom poznaniku davne 1793. godine. Govorio je ključnu istinu – viziji treba pogon, volja i snaga da je sprovedu u delo, ma kako ona uzvišena bila u svojoj biti. Potrebna je vatra da obistini alhemijski proces sagorevanja. Goreti u slučaju proroka znači sve, bit bez plamena – gotovo ništa. Stoga, kad kaligraf biva kršten mesečevom svetlošću, izuzetno treba voditi računa o tome da se u njenoj supstanciji nađu Aresove planetarne čestice. Zapravo ne samo da se nađu, već da budu naelektrisane velikim intezitetom, jer samo tako se mogu prevazići sve prepreke koje pred njega postavlja zemno carstvo. Iako su milost i pravda izraženi na misionarskom putu, neosporno je da ljudski zakoni na stotinu mogućih načina spotiču upotpunjenje vizije i njenu vezu sa beskonačnim. Stoga FA je možda i najbitniji slogan kaligrafskog stila jer predstavlja pogon, mašinu sa unutrašnjim sagorevanjem, snagu zahvaljujući kojoj se daje konačna forma večno postojećim slikama.

Drugi potez je načinjen. Ko ga ima – daću mu ga; ko ga nema – oduzeću mu ga.

Blejkovo iscrtavanje FA: „Venčanje Neba i Pakla“, „Tigar“, “Francuska revolucija“

Treci potez – BET (AL –FA – BET)

1. Sunce u Strelcu u 5. kući

2. Jupiter u Strelcu u 5. kući u konjunkciji sa Suncem

3. Sunce trigon Neptun

4. Sunce sekstil Saturn

Blejkovo isrcrtavanje BET: Jerusalim; vizije Albuona, Milton, Knjiga o Jovu, serija Dante.

„Nevinost je nemoguće ponovo zadobiti, ali je u Jerusalimu umetnik izrazio konačno stanje kojem čovek može težiti lmaginacijom posle prolaska kroz mračne regione iskustva“, reče jednom prilikom Entoni Blant.

Dva dana nakon sto se vratio iz Felfma, malog naselja sa seoskim manirima i gostoljubivim meštanima, u blizini Saseksa, u svoj rodni grad, sada kao četrdesetpetogodišnjak, odlučio je da prošeta ulicama Londona i razbistri glavu od svega što mu se desilo prethodnih godina. Koračao je ka keju, ka Temzi, željan njenog jesenjeg mirisa i tihog žubora osuđenog da krije tajne šapate minulih londonskih noći. Prisećao se svih poraza kojima je bila izložena njegova umetnost predhodnih godina od strane, kako ih je zvao, duhovnih neprijatelja. Setio se prvo Vilijama Hejlija, svog poslodavaca u Felfmu za koga je radio gravure svih vrsta. Setio se čestih prepirki s njim, novčane zavisnosti koju je osećao prema njemu i koja mu je podmuklo krala svadljive reči čineći ga nemim na mnoge nepravde. Setio se svih onih Hejlijevih smešnih pesama poput Malog mornara Toma, za koje je bio prinuđen da radi ilustracije istovremeno se izlažući podsmehu „kolega“. Sautijeva javna kritika mu nije dala spokoja: „Pesnik je imao osobenu sreću da se sretne sa slikarem sposobnim da ispoštuje njegove zamisli, stoga, ne znam da li da se više divimo geniju g. Vilima Blejka ili g. Vilijma Hajlija“. Setio se i Flaksmanovog pisma Hejliju u kome ga nagovara da svog vernog gravera drži podalje od „maštarija“, i uguši njegov zanos ka crtežima velikog formata za koje nije kvalifikovan. Setio se i one gospođe uglađenih aristokratskih manira sa jednog balskog prijema. Zaboravio joj je ime, ali ne i misao izrečnu na njegov račun; “Taj čovek nema zemaljsko znanje koje obzebeđuje uspeh u profesiji i istaknutost u društvu. Svaki umetnik koji želi da uspe i uspne se na društvenoj lestvici mora se uzdići na plimi mode ili imati društvenih čari i takta. Taj čovek to nema. No, ipak mu se ne može osporiti izuzetan talenat udržen sa dobrotom“. „Da“, mislio je tako u sebi “ zaista nemam te „privilegije“, a ni lična sredstva pomoću kojih bi bez problema gurao svoju umetnost, već ta stalna zavisnost od drugih…nikako da je prevaziđem“. A on nije bio predodređen za dvoranina, već kralja u svom domaćinstvu. Ipak, nije sve proteklih godina bilo tako loše; verno je preneo neke od svojih najjasnih vizija kroz crteže i slike u grafičku umetnost…ali znao je da je to samo predigra za nešto mnogo veće i obimnije po svom sadržaju, trijumfalno u svojoj suštini jer će sve znanje i iskustvo stečeno predhodih godina izneti na videlo u punom sjaju. To iluminarno delo već je video u snovima. Zvaće se Jerusalim; emanacija diva Albiona. I to će biti on. To će biti blejkovsko od Blejka. Da, trebaće mu volje i istrajnosti da sve te slike umetne u zemaljske okvire, ali zna da vreme radi za njega. Naučio se strpljenju, ovladao je svojom energijom. Važno je da nije više uslovljen Hejlijevim prohtevima i zapovestima. Doduše ne živi više na selu i u velelepnoj šestosobnoj seoskoj kući u neometanoj idili priode, sad se ponovo spustio u svet, u mali stančić sa dve sobice. Ipak, odlučan je. Možda odlučiniiji nego ikad da materijalni poraz pretvori u duhovnu pobedu. „Da, đavo drži moju vreću s novcem“, mrmljao je u sebi osećajući titraje blaženstva i olakšanja dok je vijugava igra rečnih talasa Temze upijala njegovu zabrinutost i raspolućene ostatke očajanja. „Šta me briga, imam duševnu radost i duševno zdravlje, i duhovne prijatelje i duševno bogatsvo. Imam ženu koju volim i koja me voli – sve sam osim bogat materijalno. Da, đavo drži moju kesu s novcem“.

Nada mu se vratila tog dana, i u njenu čast je te 1804. godine izgravirao veličanstvenu naslovnu stranu dela koje će organski rasti i razvijati se dugi niz predstojećih godina. Živi povučeno u ulici Saut Molton i Jeruslim je postao njegov život, ali ne i sredstvo za život. I pored svoje marljivosti stalno se nalazi u kritičnoj finansijskoj situaciji. Narudžbine su uvek nekako na šaljiv, zlokoban način odlazile kod drugih – modernijih umetnika. Nije nikada mogao da zaboravi onu nepravdu koju mu je naneo Kromek anagažujući ga da napravi ilustracije za Blerov Grob, da bi se kasnije predomislio i posao ponudio uglađenom graveru Skajvonetiju. Taj isti mu je pokvario započet rad i doneo veliki finansijski gubitak. Razočarenje je bilo duboko, teško za opisati. Ali bez obzira na sve, nikome nije dozvoljavao da ga spotakne u izgradnji nebeskog Jerusalima, sve do njegovog završetka i konačnog trijumfa okupanog u mesečevoj svetlosti 1820. godine.

Vizije koje su se godinama razvijale i rasle u tom monumentalnom delu postaju vanvremenske. Povezane su kao delovi u celinu, kao delovi površine lopte (iliti meseca) svi jednako udaljeni od središta. Kao i snovi, te vizije Blejku se javljaju kroz pojedinačne, simbolične slike. Nema hronolgije, već samo niz živih snova. Stranice Jerusalima su kaligrafske u najpotpunijem stilu. Da to je ono delo za koje se naš prorok čitavog zemaljskog života spremao. To je delo koje su sanjali mudraci svih vremena ali su umirali bez sposobnosti da snove predoče običnim ljudima. To je povetarac raznobojnih slika koji duva svakodnevno niz hodnike naših palata. Zahvaljući njemu izmeren je na svakoj stranica velelepnog dela i odiše našom divotom. Neke čak sijaju u veličanstvenosti, kao onaj prikaz Albiona pred Isusom raspetim na drvetu života. Dirljivost odnosa smrtne i božanske prirode prevazilazi sve. Ta slika ima potpunost ikone na kojoj ništa nije suvišno i ništa ne nedostaje. Prvo remek delo je kompletirano i kaligrafija je pred samim finišom. Ipak, nedostaje još malo. Taj pedalj do cilja ocrtao se na 22 iluminarne ploče sa motivima iz Knjiga o Jovu.

It's accomplished (upotpunjenje)

Ovu seriju počinjem i završavam verovanjem da je hrišćanstvo sloboda i tela i uma da se bavi božanskim umetnostima Imaginacije, Imaginacije čijeg je stvarnog i večnog sveta ovaj svet samo bleda senka.

Na prvoj ploči Drvo života. Na njemu vise muzički instrumenti – netaknuti. Ipod njega Jov i njegova porodica se mole Bogu. Na poslednjoj ploči Jov i njegova porodica uzimaju te iste instrumente i sviraju i pevaju sa revnošću Tvorcu. Između prvog i poslednjeg motiva, dvadeset slika patnje. To je bila proročka vizija mnogo veća od pukih ilustracija Biblije istkana sa Blejkovim poznavanjem i hrišćanske kabale i neoplatonizma. Sve Jovove muke na kraju nestaju poput sna pred zornim svetlom, i služe kao refleksija Blejku za dugotrajni i mukotrpni deo života kroz koji je i on sam prošao. Patnje iščezavaju, tako glatko oslikane i saživljene sa Jovovskim pričom. Tako duhovni putnik prolazi kroz stanja da bi došao do vrhovnog.

Stanja se menjaju ali se individualni identitet nikad ne menja, niti prestaje.

Imaginacija nije samo stanje; ona je ljudsko postojanje.

Pa, dragi čitaoče ovde ću da završim priču o našem kaligrafu. Mogao bi još štošta reći, kao to da je pred stare dane stekao jedan krug, ako ne sledbenika onda svakako poštovaoca, među kojima su bili: Džordž Kamberlend, Džon Linela, pomenuti Samjuel Palmer sa svojim Šorehamskim Starodrevnicima, zatim Džordz Varli – profesionalni astrolog i jedan od retkih koji Blejka nije smatrao ludim i dr. Međutim to i nije toliko bitno za našu priču. Sutšina je upravo u protoku večno postojećih slika i ruke koja ih je hvatala i spuštala na zemlju. Suština je tu.

Vreme je da se udaljim. Trideset šest sekundi je brzo prošlo. Zar ne? Neka moja pojava i sve ovde rečeno ostane mala tajna. Stoga ššššš. Vraćam se sa našim bratom u Lunastiju.

Zatim figura bića, nejasnih kontura i oblika, poput oživljenog akvarela ili osenčene magle samo ispari bez trunke stida i stopi se sa zagušljivim letnjim vazduhom…

Vreme se pokrenu. Ruka umirajućeg, do pola dignuta kao da traži prijateljski stisak anđela, ili pak pozdavlja glasnika novog života, pade na krevet. Bokal s mlakom vodom odgurnut sa ivice stalka usled Kejtine nervoze nevidljiva sila otpusti u korist gravitacije i porcelan u dodiru sa čvrstim tlom prsnu u paramparčad. Ričmondovo telo nalik marioneti ipak napravi pokret u korist snage života, dok se zamrznuta senka noćnog leptira na zidu sobe u trenu razmahala krilima i prepustila slučaj praznini zida. A Blejk pred odlazak sroči; „ni pravedni ni poročni nisu u najvišem stanju. Svi su stanju sna u koji duša može zapasti svojim smrtonosnim snevanjima o dobru i zlu kad napušta Raj sledeći Zmiju“…

Baltazar Blum