Venera je ušla u zodijački znak Ribe. Tu će se zadržati nešto manje od mesec dana (od 28.01.2015 do 21.02.2015) i na svom zanosnom putešestviju približiće nas svetu nedostižnih ljubavnih snova.
Vrlo uzak pasaž omeđen gudurama višespratnih kuća, pomalo iskošenih jedna prema drugoj, sramežljivo se iskradao iz glavne ulice D.-ovog rodnog grada. Ljubitelji omanjih arhitektonskih znamenitosti, u njemu bi redovno prepoznali duh jedne minule epohe koji se, inatno zubu vremena, zadržao na fasadama i u unutrašnjosti građevina niklih krajem 18-og veka.
26-og oktobra 1931. godine ostaci prohladne noći nagrizali su nebo nad Parizom. Zasenili su sjaj zori razlivajući bremenitu jesenju melanholiju niz krovove pariskih zgrada. Sitna kiša je rosila ulice, zdanja, trgove, putnike bez zaklona…
Neka priča počne ovako: sećam se. Sećam se dnevne sobe okađene vijugavim dimom jeftinih cigara. Sećam se kako mi je bez pardona nagrizao oči dok sam kroz nikotinsku izmaglicu posmatrao crni beleg utisnut na prerano posedelu kosu moga strica.
Ako bi letimično bacili pogled na istoriju japanske književnosti, sigurno bi uočili nemali broj kvalitetnih pisaca koji su svojim književnim delima duboko utisnuli tragove u kulturnu baštinu zemlje izlazećeg sunca.
Vinsent je sedeo za jednim od stolova poluprazne kafane naslonjen leđima o izbledeli zid. Krepio se kiselim vinom razmišljajući o tome kako mu umor i ne pada toliko teško, koliko samoća. Kad slika i ima para za modele, on je na svome, on je u četkici, potezima, platnu, ali šta sa tom prazninom između aktova.
Na Vašem sam pragu gospodine. Imajte samilosti prema skitnici u izbledelim dronjcima. Pružite mi ruku gostoprimstva. Pružite mi utočište od zamki vrletne noći. Čujte, vukovi zavijaju, mećava šiba.
Pre nekoliko dana navršilo se 186 godina od smrti čuvenog engleskog pesnika, slikara, gravera i proroka – Vilijama Blejka. Za njega možemo reći da je za vreme (zemaljskog) života bio i ostao jedinstven umetnik snažne i neiscrpne imaginacije, zahvaljujući kojoj je skupljao delove večnosti i igrom svemogućih linija spuštao ih pod okrilje čulnog sveta čineći ih tako vidljivim svačijem smrtnom oku.
Mahanijeve uvek širom otvorene oči usmerene ka nebeskom svodu, ličile su na ogledala u kojima su se pokreti planeta odmah reflektovali na periferiju uma, da bi se zatim, u završnoj fazi mentalne obrade, prepoznavali kao kosmička činjenica (kako je gore, tako je i dole).
Kažu da stopama ispisujemo životnu priču na zemljinoj kori. Kažu da obrisi naših koraka uobličavaju reči čije značenje nismo u stanju da razumemo, jer se slova, nalik sanjanju, uvek pomešaju pre no što uspemo da ih protumačimo. I kažu da onda, jednog dana, kad progledamo nebeskim očima, upravo onima koje smo imali pre no što je svet načinjen, to zemno pismo ostavljeno u amanet monoklima duše raspoznajemo sasvim jasno.