“To što je svet mislio bilo je malo važno. Rembrant je morao da slika. Da li je slikao dobro ili loše, to nije bilo važno; slikanje je bilo ono što ga je držalo kao čoveka. Glavna vrednost umetnosti, Vinsente, leži u moći izražavanja koju ona daje umetnicima. Rembrant je ispunio ono za šta je znao da je svrha njegovog života; to ga je opravdalo. Čak i da je njegov rad bio bez vrednosti, bio bi hiljadu puta uspeliji nego da je napustio svoju želju i postao najbogatiji trgovac u Amsterdamu. Vinsente, da li ćeš se vratiti u London kao propovednik, ili ćeš raditi u trgovačkoj radnji ili ćeš postati seljak u Brabantu – nije bitno. Šta god budeš radio, radićeš dobro. Osetio sam kakvog je kvaliteta materijal od koga si sagrađen, i znam da je dobar. Mnogo puta u životu pomislićeš da nisi uspeo, ali ćeš najzad ipak izraziti samog sebe, i to izražavanje će opravdati ceo tvoj život.”
Odlomak iz romana “Žudnja za životom” Irvinga Stouna
Lunarno raspeće – priča o Van Gogu
(Inspirisano romansiranom biografijom čuvenog slikara “Žudnja za životom” Irvinga Stouna)
Okosnica
ŽITNO POLJE SA GAVRANOVIMA (Testament)
Jul 1890
Puteljak je bio strm, okomit: dosita nepristupačan većini žitelja sela. Zavojito se usecao u zeleni breg uzdignut u blizini katoličke crkve, šarao ga svojom glavnicom sve do velelepnog žitnog polja, da bi se odatle račvao ka starom seoskom groblju. Vreli julski dan odeven žarkim nijansama sunčeve svetlosti, činio je da žitno klasje na trenutke poprima narandžaste odsjaje, te su onako grupisani, blago lelujajući na severcu, ličili na ogromni ćilim satkan od varnica spremnih da se svakog časa raspolute u vatru što guta sve pred sobom, čak i nebo, obistinjujući tako fatamorganu paklenog požara.
Jedan čovek u ishabanim pantalonama, slamnatom šeširu, sa urolanim slikarskim platnom i drvenim nogarima prebačenim preko ramena, odlučno je koračao po užarenoj zemlji uspinjući se ka žitnom polju. Kada je stigao na odredište, skinu svoj slikarski pribor, zabi nogare u zemlju i postavi platno. Kaplje znoja su se slivale niz njegove lice. Nos mu je bio širok i prav sa visokim prevojem, čelo visoko i slično kupoli, dok su vilice bile široke i snažne, a teška brada obrasla riđim čekinjama podržavala je sliku neke mučne tuge balsamovane u njegovim očima.
Istisnuo je boje na paletu, ritmičnim pokretima ih pomešao, zatim je brzim, oštrim potezima nanosio boju na platno, upijajući pogledom veličanstveni prizor prirode koja nikad ne spava. Želeo je da još jednom, možda poslednji put uhvati njenu poeziju; da uhvati njene pokrete svojim snažnim stvaralačkim rukama i živo ih baci na platno. Ne sliku polja, već njegov gest. Da ovekoveči život koji nikad ne miruje u svojim uzivišenim, ali i onim najsirovijim oblicima. Oduvek je voleo je da slika žitna polja i seljake koji rade u njima. Želeo je da oseti kako seljak prelazi u zemlju, isto kao i žito, a zemlja prelazi u seljaka, u plug i konje, da bi se na kraju svi oni ulili u sunce. Želeo je da ljudi osete tu večnu metamorfozu u njegovim delima. Slikao je žive slike. Zarad njih su mu noge bile u modricama, iščašene od padova i života što ga je lomio na svakom ćosku, ali je znao da mora slikati da bi živeo. Mogao je bež žene, doma, dece, ljubavi i prijateljstva, udobnosti, čak i bez Boga, ali nije mogao da živi bez sposobnosti za stvaranje.To je bilo jače od njega samog. Stvaralaštvo je bilo njegov život.
Ovog podneva nije bilo seljaka u žitu. Pred njim se pružalo samo jedno žuto more sa mirnodopskim talasima klasja. Slikar je skinuo šešir i obrisao znoj sa čela. Sunce je i dalje pržilo. Pogledao je ka nebu; bilo je jasno i bistro poput jezera. Bacio je šešir na travu i nastavio sa radom. Terao je sebe da ne razmišlja ali nije se mogao osloboditi kandži novopridošle vesti o bratovljevom bankrotu, o muci koja ga je snašla. Znao je da ga Teo (1) više neće moći novčano pomagati, a i nije želeo da mu bude na teretu. Dobri Teo je za njega već isuviše učinio. Znao je i da napadi postaju sve jači (2) i da ga mogu smestiti u ludaru uma zauvek. Zar treba da bude na teretu svome bratu do kraja života: svom plemenitom bratu, jedinom biću na zemlji koje ga je u potpunosti razumelo. Kičicom je pokušavao da tas duševne patnje prebaci na drugu stanu, ali uzalud. Osećao je da se bliži oproštajni trenutak.
„Vinsente“, oslovi se u sebi, „mislim da je došlo vreme da naslikaš oproštaj.“
Jedno jasno zbogom od svih onih koji su šetali kroz njegov život; od Ursule koja ga je kao dvadesetogodišnjeg mladića odgurnula sa praga ljubavi i bezobzirno pljunula na njegove najfinije emocije posvećene jednoj ženi. Otrgla ga je od života plativši mu je kartu za svet društvenih izgnanika. Želeo je da se oprosti i od Mednesa de Koste (3) koji mu je ulio u veru u izražavanje koje opravdava čitav život. Zbogom i za oca i majku, i njihovu ljubav za sina koji je bio izokrenuta slika plemenitih roditeljskih iščekivanja. Darovali su mu ime pobednika (4) a on njima socijalno neprilagođenog gubitnika. Zbogom i za prečasnog Pitersona, za Kristinu koja mu je svojim prostodušnošću blagosilja život. Nije zaboravio ni učitelja Mova, Vajnsburga i De Boka, a setio se i Margote; jedine žena sposobne da ga voli takvog kakav je. Želeo je da se oprosti i od Pola Gogena; brata po kičici, nezamenljivog prijatalja u umetničkom gladovanju, ali i dušmanina po umetnickim pogledima. Oprost i od Čiča Tangija i doktora Reja, i naravno, od svog dobrog brata Tea; najboljeg brata na svetu. Želeo je uz oproštaj i nešto da im ostavi, da ga se sećaju. Morao je da napiše slikarski testament (5).
Podnevno sunce mu je rasplamsavalo misli do krajnjih granica mentalne izdržljivoti. Bio je izgubljen. Stajao je gologlav pred platnom, nesvestan i da mu slamnati zaštitnik leži položen na zelenu travu nekoliko koraka od njega. I tada, nešto se namrači preko Vinsentovih očiju, nebo poprimi sumorno sivo čađavu boju. Spremala se oluja. Jato crnih ptica dolete s neba, i svojom pojavom i užasnim graktanjem ispuniše vazduh. Ustremili su se na slikara. Obmotaše ga u trenu tamnim debelim prekrivačem noći. Gusti, crni oblak oblikovan zamahom njihovih lepršavih krila mrsio mu je kosu. Kljucale su mu oči, izbijali mu vazduh iz usta. Vinsent nastavi da radi. Uprkos sve snažnijim atacima grupisanih poslanika smrti (6) nije ispuštao četku iz ruke. Njegove nebo je postajalo sve tamnije, crnje; potpuno usklađeno sa duševnim stanjem u kome se nalazio. Moćna oluja prelila se preko bistrine neba i progutala je svojom crninom najavljući da dolazi vreme za selidbu. Sada je uistinu potezima pisao testament. Njime je naslikao ono što se naslikati nije moglo već samo reći, a glasilo je; „Zbogom.“
Završio je. Ptice su odletale u jatu. Tad napisa u donjem uglu; Vrane nad žitnim poljem…
TUGA (Zašto postoji žena koja je sama na svetu?)
Hag 1882. godina
Vinsent je sedeo za jednim od stolova poluprazne kafane naslonjen leđima o izbledeli zid. Krepio se kiselim vinom razmišljajući o tome kako mu umor i ne pada toliko teško, koliko samoća. Kad slika i ima para za modele, on je na svome, on je u četkici, potezima, platnu, ali šta sa tom prazninom između aktova. Ona se ne popunjava bojama već ljudskom toplinom. Hag je po tom pitanju bio negostoljubiv za njega. Ljude je poznavao mahom površno i bili su zakačeni za onu vrstu odnosa gde se svetovi ne prepliću kroz bliskost duša; Mov je bio njegov uvek zauzeti učitelj, Tersteh važan i ugledan trgovac umetničkim delima, Bok bogat čovek iz društva. Nije imao kome da se obrati za prosto prijateljstvo; nije imao sa kime da razmeni po koju prijateljsku reč.
Za stolom pored njegovog sedela je jedna usamljena žena. Nije bila ni mlada ni lepa, već je odavala utisak žene koju je život pregazio. Mršava, uvela, a ipak nekako lepo građena. On pogleda njene ruke kada je uhvatila času s vinom. Koža beše izborana, ošmirglana. Svakako da to nisu bile damske ruke, već ruke izjedene od sapunskog praška, sa proširenim venama. Zatim je primetio na njenom licu, upropaštenom od alkoholizma i velikih boginja, uočljiv kukast nos, dok su joj oči odražavale tugu na smeo način uskovitlan u snazi duha. Nakon par trenutaka kelner joj priđe i obrati joj se grubim, nimalo prijatnim glasom.
“Još vina?”
“Nemam ni pare kod sebe”, odgovori žena.
Vinsent se ponudi da joj plati piće. Prihvatila je. I tada se, iako to još nije znao, Bog odazvao na njegovu molbu da mu pošalje nekog ko će ga razumeti, ko će mu ublažiti samotne dane. Zvala se Kristina. Imala je trideset dve godine i radila je kao pralja, a da bi prehranila dete bez oca, noću se odavala najstarijem zanatu na svetu. Bila je ponovo trudna, bez jasne predstave ko bi mogao biti otac tome detetu. Priznala je Vinsentu kako je čitav dan mukotrpno radila nad koritom, a isplatu su joj odložili za par dana. Došla je u kafanu da se oporavi pre no što nađe muškarca.
„Čuj Kristina“, reče Vinsent „veoma sam usamljen, želeo bih da provedeš noć samnom.“
„Čime se ti baviš Vinsente?“
„Ja sam slikar.“
„Zato si došao u Hag.“
„Da“
„Zar nemaš prijatelja ovde?“
„Ne“, odgovori Vinsent, „imam brata, ali on je u Parizu.“
„Znaš, i ja sam usamljena. Imam majku i brata i dete kući i sve one muškarce koje pokupim, ali čovek ipak nekako živi sam sve dok ne nađe nekog koga voli.“
Zatim ga Kristina pažljivije osmotri; videla je čoveka koji nije bio ružan, imao posebnu lepotu u sebi i pristojno se ponašao za razliku od većine muškaraca koje je sretala.
„U redu Vinsente, hajdemo odavde.“
Na putu ka njenoj kući, provlačeći se kroz tamne ulice Haga, ćaskali su kao stari prijatelji. Pričala mu je o svojim teškoćama, izmučenom životu, izgubljenoj mladosti, mužu koji je napustio, porocima za koje se potom „verila“… Pažljivo je slušao njenu ispovest i sasvim jasno mogao da u određenim trenucima prepozna odraze sopstvenog života. Nisu klevetali zlehudu sudbinu: samo su se ispovedali jedno drugom odbacivši maske društvenih ograda. Osetio je da zajedno hodaju po margini društva dok pokušavaju da zacela rane unutar srca.
Vođeni pričom skoro da nisu ni primetili kad su stigli su do jednospratne zgrade od grubo tesanog kamena koja je u sebi primala nekoliko stanova. Kristina je tu živela. Njena soba je bila jednostavna, skromna, uronjena u jednobojne tapete. Na drvenom podu bila je jedna asura uklopljena u komad starog crvenog ćilima. Stednjak je stajao u jednom uglu nasuprot ormanu sa fijokama. Bio je to dom jedne radne žene.
Vinsent je prenocio kod nje. Sutradan, dok je ona još spavala, lagano je ustao i seo na rub kreveta. Okrenuo se i osmotrio je. Na neki čudan način u toj slici izmučene žene primetio je most koji spaja umetnost i realnost, a na njenom uspavanom licu metaforu uzoranog, zasejanog i požnjevenog polja. Znao je tada da su njih dvoje zapravo par nesrećnika koji bi jedno drugom mogli da prave društvo i dele teško breme života. Kad se rasanila, on je priupita;
“Kristina, hoćeš li da mi budeš model? Ne mogu te mnogo platiti ali kolko mogu… nemoj ići na ulicu.“
„Nisam nikad pozirala.“
„O ne mari, jednostavno je…“
„U redu onda. Mogu li da povedem i sina, njega možeš slikati besplatno?“
„Naravno da možeš.“
Pojavila se pred njegovim vratima nekoliko dana kasnije. Nosila je crnu suknju i tamno plavu bluzu. Vinsentova soba smeštena u potkrovlju beše u haosu. Slike na sve strane, delovi hrane rasuti po drvenom podu bez tepiha, krevet nenamešten… Baš je u tom momentu spremao skromnu večeru od nekoliko krompira i čaja. Videvši nesrećnika u kuhinji, u njoj mahinalno ožive domaćica. Uze ga nežno pod ruku i udalji do stolice.
„Dozvoli mi da se ja pobrinem oko večere, ti samo sedi tu…“
Prepusti joj kuhinju i sede na stolicu, pripali lulu i osmotri je sa nekom toplinom u srcu dok se naginjala nad peć i sekla krompir na kolutove. Žena koja sprema večeru za njega. Koliko je dugo o tom prizoru sanjario. U dugoj potrazi za ženom majkom, do tada se susretao samo sa odbijanjem onih za koje se nadao da bi mogle da budu uz njega. A sada, u njenom društvu, počeo je da se oseća kao ostvaren muškarac.
Ubrzo se Kristina preseila kod Van Goga zajedno sa svojim sinom postavši mu tako i životna družbenica i model. Živeli su skromno. Vinsent nije prodavao slike, ali mu je Teo mesečno slao novčanu sumu za najosnovnije troškove. I to je bilo dovoljno da u početku skrpe kraj s krajem. Žudio je celim srcem da Kristinu odvoji od poročnog života i stavi katance na njenu društevno sramnu prošlost, iako je znao da stvari neće ići glatko. Vest o „Svetoj porodici“, o domu gde žive prosjak, bludnica i kopile, brzo se proširila Hagom, a na kraju došla i do Vinsentovih roditelja koji su bili skandalizovani činom svog sina. Učitelj Mov je sa njim prekinuo kontakte, Tersteht takođe… za kolege je bio anatemisan. Sve se uzrurpiralo protiv njegove iskrene želje vođene plemenitim ciljem. Usled sve veće građanske izolacije siromaštvo je počelo da uzima danak. Kristina se u međuvremenu porodila i trebalo je hraniti još jedna gladna usta. Slike su se množile u njihovom domu, niko ih nije kupovao, a Vinsentova žestoka odanost unutrašnjem pozivu slikara nije mu dozvoljavala da radi druge poslove i time se udalji od svoje najveće ljubavi. I deslilo se; nekoliko meseci posle porođaja Kristinina prošlost se trijumfalno oglasila. Vratila se starim navikama. Cigare, alkohol i noćne šetnje. Napustila je Vinsenta i otišla da živi kod majke i brata. Bio je slomljen brodolomnik nasukan na pusto ostrvo bez igde ičega. Morao je ponovo da stane na noge.
Ipak, dok je porodična idila trajala, Kristina je predstavljala slikarevu neiscrpnu inspiraciju; Kristina pored peći, Kristina koja kuva, pere, sprema… vodi brigu o malom domaćinstvu za tri duše. Konture njenog tela znao je napamet, nosio ih je na vrhovima svojih, od boja umrljanih prstiju. Poželeo je da uhvati suštunu, ogoljenu prirodu žene odenute plaštom tuge i nedaća života. Reče joj jednom prilikom da sa sebe svuče svu odeću i postavi je na jedan komad drveta pored peći. Zahvaljujući uobrazilji komad drveta pretvori u panj, a prizor premesti u prirodu. Naslika tad Kristinu kako sedi rukama obuhvatajući kolena, skrivajući lice iza tankih mišica. Tanka, duga kosa pružala joj se niz kičmu, a mlitave grudi padale do mršavog struka. Kada završi, sliku nazva Tuga, a ispod napisa misao filosofa Mišlea ; Zašto postoji žena koja je sama na svetu?
LJUDI KOJI JEDU KROMPIR
(Tražim ono što je neprolazno u onome što je prolazno)
Ninen 1885
Preživeo je hašku buru. Emotivno slomljen i razočaran brodolomnik odloži svoj prtljag, mahom popunjen slikarskim priborom, na sveže pokošenu travu u dvorištu dvospratne kuće okrečene u belo. Tu je živela njegova porodica. Dolazak u to malo mesto po imenu Ninen za Vinsenta je značilo rehabilitaciju kroz dodir sa prirodom, ali i pokušaj da uz dovoljno truda izgladi porodične odnose. Okolnosti su bile takve da se moralo ulagati mnogo tolerancije i strpljenja s obe strane da bi se atmosfera normalizovala. Iako je njegov otac Teodorus, kalvinistički pastor, važio je za ljubaznog, velikodušnog, suštinski dobrog čoveka, nije se mogla poreći činjenica da ga je Vinsentova odluka da započne zajednički život sa prositutkom u Hagu, bez posla, perspektive i stabilne budućnosti, a sve o bratovljevom novčanom izdržavanju, veoma pogodila i uzdrmala njegove roditeljske vrednosti. Patio je i zato što je osećao kako se njegov sin sve više udaljava od njega, a da stvar bude još teža, oni nisu bili istomišljenici, i često radražaljivom Vinsentu bilo je zaista teško da se oseća ugodno pod krovom sa ljudima koji nisu mislili kao on. Stvar se nije “raščistila“. Njegova sestra Elizabeta ga je mrzela; bojala se na će joj njegova nastrana priroda pokvariti izgled za udaju u Ninenu. Vihelmina ga je volela, a mnogo vremena je proteklo pre no što se sprijateljio sa svojim mlađim bratom, Korom.
Našao je prostor za svoju umetničku radionicu u prostriji koja je trebalo da bude vešernica. Poslužila je jedno vreme, ali je kasnije, da bi se udaljio od porodice i njihovog nerazumevanja za njegove umetničke porive, od jednog seoskog crkvenjaka dobio na korišćenje dve sobe. Preuredio ih je u skromni atelje. Neumorno je slikao od jutra do mraka; ustajao je ranom zorom, pre sunca, i provodio ceo dan u poljima ili kolbama seljana i tkača. Prodirao je u srce prirode, ali i u seoski život. Najzanimljivi bili su mu tkači: stanovali su kolibicama od ilovače i slame. Važili su za mirne i radne, mahom prostodušene ljude koji traže samo toliko para da mogu zaraditi za krompir, kafu i komad slanine, od čega su živeli. Nisu mnogo obraćali pažnju na to što ih on slika dok obavljaju svoje svakodnevne aktivnosti, a za uzvrat Vinsent nikad nije dolazio bez komadića slatikiša za dete ili kese duvana za dedu. Čitava slikarska misija svela se na jednu vrstu potrage: želeo je da pronađe i ovekoveči ono što je nepolazno u onome sto je prolazno. Slike koje bi tog dana naslikao poređao bi na stolicu ispred sebe i ispitivao ih prodornim pogledom, cepajući svaku koja bi mu se učinila rđavom ili bez vrednosti. Ni sa kim u porodici nije razgovaro, a oni su njega retko oslovljavali, smatrao je da je bolje za sve njih ako što manje razgovaraju.
Bio je svestan da ga žitleji tog malog sela mrze. U početku nije mogao da razume uzrok; ni u šta se nije mešao, nikoga nije uvredio, sve dok jedog dana, zahvaljući jednom odvažnom žitelju da ga izazove u ime celog sela, nije shvato da zapravo predstavlja čudan ninenski prizor. U tom mestu život je već stotinama godina unazad tekao istom putanjom, nije se menjao ni u jednoj reči ili običaju. Ljudi su živeli od fizičkog rada, a njega su stoga doživljavali kao dokonog lenjivca, nemoralnog buntovnika. Saznao je i da se po provincijskom shvatanju reč „umetnik“ i „radnik“ uzajamno isključuju. I stoga nije bilo nade da će ga ikad prihvatiti i zavoleti.
“Da li nameravate da uskoro ponete nešto raditi?“ priupita ga odvažni trgovac dok je prolazio pored njegove radnje.
„Da, baš sam pošao u polje.“
„Mislio sam na pravi rad, momče. Na posao koji se plaća, na službu.“
„Slikanje je moj posao – reče mirno Vinsent – kao sto je trgovina vaš posao.“
„Čisto sumnjam. Ja od ovog posla hranim porodicu. A da li vi prodajete to sto slikate?“
Na tu provokaciju Vinsent je osetio kako mu se nervi nadražuju. To je bilo pitanje koje mu je postavljao svaki seljanin na koga bi nabasao. Bilo mu je već stvarno dosta.
„Trebalo bi da radite Vinsente. Nije dobro za vas što tako lenjstvujete. Čovek ostari i nađe se bez igde ičega. Sedeti i farbati – vi to nazivate radom. To je samo dečija zabava. Držati radnju, orati u polju; to je rad za pravog čoveka.“
Na tu drsku primedbu poželi da mu bujicu reči saspe u lice, ali se ipak, nekim čudom samo okrete i nastavi put. Bolelo ga je to stalno neshvatanje i sve češća usamljenost. Uvek se u takvim trenucima sećao Mišlea i njegove filozofske misli: „Nikada ne želim da ugušim patnju, jer baš ona često tera umetnike da se izražavaju što snažnije“
Uprkos izolaciji među žiteljima, uspeo je da se sprijatelji se sa jednom seljačkom porodicom po imenu De Grot. Porodica se sastojala od oca, majke, sina i dve kćeri. Radili su u polju. Lica su im bila slična crnačka sa raširenim nozdrvama, pljosnatim nosevima, ogromnim debelim usnama. Živeli su u jednostavnoj kolibi sa udubljenjima na zidu, za postelje. U njoj se nalazio sto, nekoliko i jedna lampa sto je visili sa drvene tavanice. Grotovi su se hranili uglavnom krompirima. Za večeru bi popili šolju kafe i ponekad se častili i kriškom slanine. Sadili su krompir i jeli krompir; to je bio njihov život.
Jedno veče im je došao u goste dok su večerali kuvani krompir, kafu i slaninu. Otišao je u ćošak sobe, postavio nogare i platno, i revnosno se bacio na posao. Slikao ih je sve dok nisu pošli na spavanje, a zatim se vratio u atelje gde je celu noc dorađivao sliku. Prespavao je idući dan, a kad se probudio i odmornog uma osmotrio sliku – spalio ju je sa divljom odvratnošću. To veče ponovo ode do De Grotovi. Gorio je od želje da prikaže manuelni rad (fizički rad, rad s rukama) u punom sjaju; da prikaže kako su ti ljudi koji jednu krompir pod svetlošću lampe, kopali zemlju istim ti rukama koje su stavljali u zdelu. Radio je ogromnom brzinom i žarom. Sutradan je ponovo uništio platno. Sitacija ga je dovela na rub nerava. Grotovi su želeli da mu pomognu pa su ostali malo duže naredne noći za trpezom, neobavezno ćaskajući. Bacao je boje potpuno nesvetan onoga što se dešava između njegove ruke i nogara. U deset sati De Grotovi krenuše na počinak, a Vinsent je bio potpuno iscrpljen. Sve što je mogao da učini učinio je. Pokupi svoje stvari i svima reče zbogom. U ateljeu on zapali lulu i osmotri pažljivo svoje delo. Ponovo je promašio suštinu: slici je nedostajao duh; nedostajao joj je život. Besnim zamahom ruke izbi je iz okvira, a zatim namesti novo platno. Pomešao je boje, seo i počeo da radi. Sad je slikao srčano, bojom prljavog neoljuštenog krompira. Bio je tu prljav, plateni stoljnjak, zadimljena zidna svetiljka okačena o grube grede. Kćerka poslužuje oca krompirom, majka sipa crnu kafu, brat diže šolju ka usnama. A na svim licima ogleda se prihvatanje večnog reda stvari. On pogleda svoje delo; mirisalo je na slaninu, dim, krompir. Vinsent se osmehnu. Uspeo je, napokon je uhvatio ono što je neprolazno u onome što je prolazno. Ninenski seljaci neće nikad umreti.
SPAVAĆA SOBA (7)
Arl 1888
Van Gog je pisao Gogenu:” Naslikao sam moju spavaću sobu sa nameštajem od drveta, kao što znaš. Hteo sam da izrazim apsolutni počinak tako različitim tonovima, među kojima je i malo bele u ogledalu sa crnim ramom.” I ovom prilikom Vinsent je svestan da je stvorio remek – delo. To je priča njegovog života, ogledalo njegovog unutrašnjeg sveta, sa savršeno odmerenom kompozicijom i tonovima. Toliko je osećao ovaj motiv da ga je predstavio kao metaforu porodičnog života. Osmišljavajući sliku hteo je u početku da naslika i nagu ženu na krevetu, ili kolevku za bebu.
Dok je bio zatvoren u duševnoj bolnici u San Remiju, uradio je dve replike spavaće sobe. Ova slika je u to vreme za njega postall metafora životnog sadržaja koji je definitivno izgubio. Na stočić Vinsent stavlja sirotinjske predmete, koji su njegovi i samo njegovi. To mu je dovoljno jer, s njegove tačke gledišta, te stvari imaju dušu. Nije ovde reč o pukom vežbanju perspektive, nego o uspelom pokušaju poistovećivanja sa sopstvenim ogoljenim, suštinskim sadržajem.
Uz svoj potpis Vinsent delu dodeljuje dostojanstveni status slike. Soba je mala, neukrašena, pa da bi joj dao lični pecat, Vinsent nameštaj od belog drveta farba u žuto i stavlja na zidove svoje slike, među kojima je bio i jedan autoportret.
Alfredo Palavisini; “Van Gog”
KAFANA NOĆU
Arl 1888
Arl, gradić na jugu Francuske sa svojom prirodom i pejzažima činio je od Vinsenta slepu slikarsku mašinu. Izbacivao je slike jednu za drugom. Boje su bile neverovatne. Plavetnilo neba je u nemilosrdnoj dubini gubilo boju; postajalo je bezbojno. Esencija zelene boje rasuta preko polja nagoveštavala je ludilo u samoj pojavi, dok je plameno žuto, kao limun, sunce razvejavalo drečavu belinu usamljenog oblaka nad brdom Monmažur. Rascvetani, ružičasti voćnjaci, pašnjaci, livade, čak i cveće- sve je bilo spektakularno.
Jednog dana radio je naporno u žitnim poljima, na jakom suncu. Na platnu je uobličavao veliko poorano polje sa grumenima ljubičaste zemlje, koje se uzdiže ka horizontu. Sejač pokoran prirodi, zrelo žito oko njega, žuto nebo sa žutim suncem iznad. Kompozicija je uspela. Rasklopi zatim svoj pribor, priveza nogare na leđa i pođe drumom koji je vodio pored Monmažura. Išao je tako brzo da je uskoro prestigao jednog čoveka. Prolazeći, osmotri ga i vide da je to zapravao stari Rulen; arležijanski poštar. Mahom su ga svi meštani znali, od dece do staraca, a Vinsent ga je prvi put primetio u kafani. Često je sedeo pored njega i želeo je da razgovara sa njim, ali nikad mu se nije ukazala prilika. Rulen je nosio plavu poštansku kapu, imao blage, ispitivačke oči, i talasatu bradu opruženu duž vrata i ljubičastog okovratnika. Iako mu ona, onako posve grčka, nija baš stajalo skladno na bucamastom licu, ipak je važila za njegov zaštitni znak.
„Dobar dan gospodine Rulen“, obrati mu se Vinsent.
„Ah, to ste vi slikare“, odgovori Rulen pomalo iznenađeno, uvaćen u mislima.
„Divan dan nas polako napušta, zar ne?“
„Ah, da divno je kad đavolski vetara ne duva. Pa, jeste li danas naslikali nešto“
„Jesam“, odgovori Vinsent.
„ Da li biste mi učinili čast i dozvoli da pogledam vašu sliku.“
„ Naravno“, odgovori Vinsent i pokaza mu sliku sejača.
Skromni Rulen je pogleda. Dugo je buljio u nju.
„Znate, ja sam neuk čovek gospodine i oprostite mi što govorim. Ali vaša žitna polja su tako živa, isto tako živa kao polja pred kojih smo prošli.“
„Znači sviđa vam se.“
„Ne znam da li bih mogao to da kažem, ali… znam samo da nešto snažno osećam ovde unutra…“, stavi ruku na predeo između srca i stomaka. “Dok je gledam, čini mi se da vi bojama ne slikate već prenosite posmatraču najdublju i najiskreniju emociju koju prizor može da poseduje u sebi.“
Išli su tako drumom, ćaskajući mirno i prijateljski. Rulenovo izražavanje je bilo jednostvano, a njegove misli istovremeno proste i duboke. Izdržavao je sebe, ženu i četvoro dece sa sto tridest franaka mesečno. Bio je poštar sa dvadeste pet godina radnog staža bez unapređenja, samo sa povremnim povišicama plate. Mrak je polako padao na zavojit seoski drum dok su prolazili pored čuvene kafane Cafe de Nuit, i tada ga poštar pozva na piće.
„Vinsente da li ste nekad pokušali noću da slikate grad, njegove emocije, na primer ovu kafanu.“
„Više sam bio usreređen na polja i sejače“, odgovori mu Holanđanin.
„Mislim da bi trebali da pokušate. Siguran sam da bi pod ovim prigušenim plinskim svetlom, svojim bojama uhvatli najprizemnije ljudske strasti. Pogledajte, tu su hronični pijanci, prostitutke, usnuli beskućnici, pa i kavgadžije spremne svakog trenutka da potegnu nož…“
Vinsent osmotri ambijent taverne. Poštar je bio u pravu dok mu je predočavao nešto što je on sam trebao mnogo ranije da primeti. Kafana je bila otvorena cele noći i pružala utočište beskućnicima ali i pijancima; suviše nalivenim da se dadu u potragu za prenoćištem. Ustajali zadah od apsinta i jeftinog vina, uvlačio se u čađavo crvene zidove išarane senkama dima, a orošene mirisama muškog znoja i jeftinih parfema kraljica noći. Cafe de Nuit je podsticao sve vrste ljudskih strasti, i predstavljao mesto gde čovek može da se upropasti, poludi, pa čak i počini zločine. Setio se i nedavne tuče dvojice primitivaca zarad mlade prostitutke. Po prvi put je bio svestan svega u kafanskom okruženju, čak i otkucaja velikog zidnog sata.
Sutradan je došao sa platnom i bojama, naručio litar apsinta, tursku kafu i počeo sa radom. Mešao je strasti crvenom i zelenom, dodavao tamno žutu, postavio bilijarski sto u sredinu. Prigušena crvena svetlost je činila svaku stvar izobličenom. Želeo je iskrivljenu perspektivu, iskrivljene osećaje u kojima dominiraju praznina i nelagoda. „Svet je strmo, prizemno mesto“, mislio je u sebi „čovek se za tili čas može okliznuti u dubine pakla. Zaustaviću sat u ovoj kafanu i razliti trenutke između otkucaja u večnost“. Sada je kafanski zadah puštao u pogon slikarsku mašinu, apsint je podmazivao, a kafa održavala u pokretu. Što je dublje ulazio u noć, dublje je razumeo…
Tri besane noći učinile su svoje, i kada je najzad završio, san ga uhvati za kafanskim stolom u cik zore. Prekrstio je ruke preko stoljnjaka položivši umornu glavu na njih, dok su mu nervi razdraženi od rada i nesanice usnuli zajedno sa telom. Oko devet sati neko ga trže. Podignu glavu, otvori oči i ispred sebe ugleda figuru u tamnoplavom poštarskom odelu. Bio je to Rulen. „Pa vi ste potpuno isrpljeni“, zapazi. „Dobro je da sam vas pronašao. Nosim vam pismo od vaseg brata Tea.“ Vinsent popi naiskap preostali aspint i nekako podiže sanjivo telo na noge. „Idem u pravcu vašeg ateljea. Dozvolite mi da vam pomognem oko pribora“, reče Rulen gurajući mu pismo u džep.
Predveče je osmotrio dovršenu kafansku sliku. Nameravao je da je pošalje Teu, te izvadi iz fioke parče hartije i napisa;
Teo, želeo sam da zelenim i crvenim izrazim strašne ljudske strasti, svuda je borba i različito suprotstavljanje crvenih i zelenih, u malim likovima usnulih beskućnika, u praznoj i tužnoj prostoriji… Nastojao sam da kontrastima između boja nežno ružičaste i crvene boje krvi i vinskih taloga, zlatasto zelenom naspram jarko plavozelene , u sumporastoj atmosferi užarene paklene peći izrazim mračnu silu, gotovo kao u klanici“
AUTOPORTRET SA ZAVIJENIM UVOM
Vi ste vrlo nervozan čovek, Vinsente – reče mu doktor Rej. Nikada niste bili normalni. Ali ustvari ni jedan umetnik nije normalan; da je normalan ne bi bio umetnik. Normalni ljudi ne stvaraju umetnička dela. Oni jedu, spavaju, rade svoj redovan posao i umiru. Vi ste preosetljivi prema životu i prirodi; zato morate da ih tumačite nama ostalima. Ali ako ne budete pažljivi, ta vaša preosetljivost će vas odvući u propast. Preosetljivost vremenom uništi svakog umetnika.(7)
Vinsentova žudnja za stvaranjem nije se smirivala. Radni dan je otpočinjao pre sunčevog izlaska, kad bi uprtio teške nogare na leđa, i onako gologlav, brade isturene napred sa grozničavim uzbuđenjem u očima, koračao poput odvažnog pešadinca ka poljima i livadama. Što se više udaljavao od gradskih zidina, više ga je opsedao slikarski zanos. U njemu je gubio predstavu o vremenu, hrani, potrebama, da bi se tek sa oproštajnim zracima sunca setio da privodi posao kraju. Zatim bi se pakovao i vraćao puteljkom u Arl često gestikulirajući rukama sam za sebe, i pričajući sam sa sobom. Tek tad bi se ona zorna vatra u očima polako stišavala i preobražavala u dve plamene duplje sa utihnulim žarom iscrpljenosti.
Nekada je znao da u povratku svrati u tavernu i okrepi hladnim pivom, a dok bi gegajući prolazio kroz uzak lavirint kamenih kuća, zastori na svakom prozoru malo bi se razmakli, i on bi prolazio kroz šibu radoznalih, sablažnjenih očiju. Bez obzira koji deo dan bio, nije ih mogao izbeći. Njegovo čudno ponašanje i još čudnija profesija podstakla je narod da ga ujedinjenim snagama krste imenom koje mu je najviše, po njima, priličilo; fou – rou (riđokosi ludak). Vinsent se na njihove šapate nije mnogo obazirao. Bio je već naviknut na ulogu izgnanika.
Jednog dana ne ode u polje. Osećao se utučeno. Setio se da je prošlo već dosta vremena otkako je bio sa ženom, i falili su mu ženski dodiri; prsti da mu miluju lice i nežni poljupci da mu greju usne. Ta pobuđena želja nanese ga do mesta gde se fizička ljubav mogla kupiti po pristojnoj ceni. Salon, zapravo javna kuća, zvao se Maison de Tolerance i nalazio na kraju glavne ulice. Slikar uđe unutra, popi jedan apsint i zatim ga poprilično gojazni vlasnik uvede u salon u kome se nalazilo nekoliko devojaka. Za oko mu zapade jedna omanja prostitutka bucamstog lica, plavih očiju i detinjeg osmeha. Zvala se Rašel i znala je Vang Goga, kao i stotine ostalih, iz viđenja i po čuvenju nadimka. Popeše se stepenicama na prvi sprat do male sobe sa uzanim krevetom, par stolica, pisaćim stolom, nekoliko slika okačenih o bele zidove i drvenom vitrinom u kojoj su se nalazile dve poširoke kristalne čaše. Tu je Rašel primala klijentelu. Poneli su bocu vina, popili po cašu, i Vinsent dade odušak nabujaloj želji. Gubio se u dodirima strankinje, mešao intimu sa bataljonom muškarca koji su tu bili pre njega ali, iskreno, nije mu bilo važno. Ona je bila tu sad samo za njega, pa makar to bilo i neiskreno, makar to bilo i kupovno.
Kada se strast stišala i uzbuđenje klijenta polako jenjavalo, Rašel ustade iz postelje, napravi – onako naga – par sitnih koraka do pisaćeg stola. Dosu crveno vino, otpi gutljaj sa nosem u kristalnoj časi slično malom detetu, i okrete se ka Holanđaninu.
„Znas , fou –rou (riđi ludače), imaš jako smešne male uši“
„Sviđaju li ti se?“ upita Vincent.
„Da. Tako su meke i okrugle kao u kučenceta.“
„Onda možeš da ih uzmeš.“
Rašel se glasno nasmeja. Onda prinese čašu usnama.
„Možda i hoću ako mi ih pokloniš“
Ponovo poče da se smeje toj šali i zaceni se. Nekoliko kapi crvenog vina procuri joj niz levu dojku, nastavi preko golubijeg stomak i nestade u crnom trouglu.
…………………………………………………………………………………………………………………………
Tog leta trebalo je da mu iz Pariza u goste stigne Pol Gogen. Vinsent je bio uzbuđen oko njegovog dolaska te je u svojoj žutoj kući jednu sobu posebno preuredio za njega. Ta, žuta kuća, soldino građena i nadasve prostrana za potrebe jednog umetnika, Vinsentu je izdata po pristojnoj ceni, samo dan nakon svađe sa vlasnikom hotela u kome je predhodno obitavao. Imala je dva zasebna ulaza. Unutra se nalazio jedan hol sa stepeništem popločanim čisto crvenom ciglom. Iz njega se išlo u veliku sobu okrečenu u plavo, a iz nje u jednu manju. Van Gog je od nje napravio veliki slikarski atelje, i želeo je da tu ostvari idealistički san o slikarskoj komuni čija bi vrata bila širom otvorena svim umetnicima sveta.
Gogena je najviše cenio od svojih kolega savremenika i često se sećao njihovi zajedničkih dogodovština u Parizu. U neku ruku bilo je neosporno da različitost karaktera nije mogla njihovo prijateljstvo žigosati kao doživotno, ili makar decenijsko, ali obostrano tajno divljenje ka slikarskom umeću onog drugog svakako je postojalo. Vinsent je poštovao tog gorostasa sa krupnom, crnom varvarskom glavom, čije lice je presecao snažan, izražajan nos, smešten između ogromnih očiju bademastog oblika ispunjenih divljom tugom. Bio je osoben slikar; glasnik divlje slobode otisnut u misiju da primitivizam kroz svoja dela uzvisi do krajnjih granica. Stvarao je kofnuzne bojane mase i natapao slike suncem pod čijim okriljem se razvijala fantastična flora i fauna: teško prepoznatljivo drveće, životinje – pre plod maštarija no zoologije, ljude – čudne koščate urođenike, i nebeske svodove u kojim nikakav bog nije mogao da stanuje.
Proveo je neko vreme na Martiniku sa urođenicima i bio potpuno lud za primitivnim predmetima. Iamo je ženu, troje dece i službu na berzi koja mu je donosila trideset hiljada franaka godišnje. Jedno prilikom je naslikao portret svoje žene na dan venčanja, što je ona smatrala divnim gestom i upravo je tu sliku prilikom posete Berzanskom umetničkom klubu pokazao Maneu.
„O gospodine Gogen, ovo je vrlo dobra slika“, reče Mane
„O laskate mi. Ja sam samo amater.“
„Au contraire“, nadoveza se Mane „nema amatera, već samo onih koji slikaju rađave slike.“
Ta primedba udarila je Gogenu u glavu kao alkohol, i odonda se više nije treznio.Napustio je službu na berzi, živeo sa svojom porodicom godinu dana od usteđevine u Ruanu, a onad poslao ženu i decu njenim roditeljima u Stokholm. Otada se snalazi kako zna i ume. Bio je interesantan, originalan, nesvakidašnji lik koji je imao samo jednu manu; voleo je da muči svoje prijatelje na razne načine.
…………………………………………………………………………………………………………………………
Gogen je stigao podnevnim vozom u nepoznato mu mesto. Na stanici priupita jednog meštanina za svog prijatelja.
„A, fou –rou. Da, to vam je ona velika žuta kuća na ćosku glavne ulice. Naćićete je lako.“
Spuštajući se dublje u grad, Gogen uskoro primeti jednu malu, svetlu, suncem obasjanu kuću. Vrata su bila otključana. Ušao je. Pažnju su mu privukle Vinsentove slike okačene o zidove hola, a neke su ležale na podu. Dugo vremena je piljio u njih, kad se sa vrha stepeništa ču radostan Vinsentov glas;
„Gogene, stigao si“.
Susret dva slikara je bio je bučan i srdačan. Van Gog pokaza Gogenu kuću, pomože mu da raspakuje stvari, zamoli ga da mu priča pariske novosti… Živo su razgovarali nekih sat vremana, a zatim ga Vinsent u svom prepoznatljivom ushićenu priupita;
„Nego reci mi Gogene, imaš li nameru danas da radiš?“
„Šta ti misliš da sam neki slikarski čarobnjak, pa da mogu da siđem sa voza, da zgrabim paletu i da ti smesta naslikam jedno remek delo.“
„U pravu si i meni bi prijao odmor. Hajde pokazaću ti grad.“
Na izlazu iz kuće, Gogen pogleda svog mlađeg kolegu, zatim njegove unutrašnje izdanke okačene u holu, i nekako neodlučno, kao da se par trenutaka nećkao, priupita ga.
„Reci mi Vinsente, želim već duže vreme nešto da te pitam, ali sad kad sam video one tvoje slike…“
„Kaži prijatelju.“
„Da nisi ti slučajno padavičar?
„Da li sam, šta?
„Znaš, padavičar, jedna od onih ljudi što dobijaju nervne napade.“
„Ne koliko mi je poznato Gogene. Zašto me to pitaš?“
„Pa… ove tvoje slike… izgleda kao da će da polete sa platna. Kad ih posmatram počinjem da osećam neko nervozno uzbuđenje koje ne mogu da objasnim. Osećam da ću, ako slika ne eksplodira, sigurno ja eksplodirati“
Vinsent se samo glasno nasemja, i povede prijatelja u obilazak grada.
Išli su uz breg, peko suncem obasjanog opštinskog trga, pa duž pijačnog trga nakraj grada. Znatiželjno su ih šacovale preplanule arležijanke, ali su u oko svojom pojavom upali i deci, starijim meštanima, lokalnoj gospodi; svi oni su kroz šapate ispirali usta Gogenom.
Put dvojicu slikra nanese u obližnju kafanu iz koje su se zatim uputili do druge, pa sve do salona Maison de Tolerance. Gogen je pričao Vinsentu o svojim slikarski doživljajima i Parizu, o teškom periodu u kome se nalazi, o novčanoj krizi, o gojaznim prostutkama koje bi ga povremeno grejale noću, da bi monolog završio pitanjem o kvalitetu usluge javnih kuća u Arlu.
Oko 20h vratiše se u žutu kuću da nekako udese zajednički život. Prikucaše jednu kutiju na zid u kuhinji, i staviše u nju polovinu novca koji su imali. Rasporediše taj novac za duvan, za nepredviđene troškove uključujući kiriju. Na vrh kutije stavili su komad hartije i olovku, kojoj će zapisivati svaki frank koji budu uzeli.
Gogen je spremio večeru i mirno su razgovrali neko vreme, a zatim razgovor skrete na slikare i slikarstvo, na jedini predmet za koji su se strašno interesovali. Tema koju je bilo jako rizično načinjati, naročito po Vinsentove nerve. I već prvog dana njihovog zajedničkog života otpoče bitka. Naime, slikare koje je Gogen obožavao, Vinsent je prezirao. Holanđanovi idoli bili su anatemisani za Francuza. Nisu se slagali ni u najsitnijoj pojednosti svog zanata. O bilo čemu drugom mogli su da diskutuju na miran i pijateljski način, ali slikarstvo je bilo hrana i piće njihovog života. Borili su se za svoje ideje do poslednje trunke nervozne energije.
„Nikada nećeš biti umetnik Vinsente sve dok ne budeš umeo da osmotriš prirodu, uzmeš njenu sliku i i preneseš je na platno u atelje, hladnokrvno“
„ Moje emocije su tople, isuviše tople u dodiru sa prirodom. Kako neko ko plamti može da slika smireno i hladnokrvno, ti idiote. „
„Slikanje, razumi već jednom – odsečno će Gogen – to je boja, linija i oblik. Ništa više.“
„Dekorativna umetnost! Fuj“ planu Vinsent. Ako za to uzimaš prirode, bolje se vrati na berzu.“
„Kad se vratim dolaziću da slušam tvoje propovedi nedeljom ujutro (9). Šta ti uzimaš iz prirode. Kaplare?“
E pa evo šta Gogene:polja iz kojih raste žito i voda koja juri niz jarugu, sok ovog grozđa, ili život ovog čoveka, sve je to jedna ista stvar. Osnov jedinstva u životu je jedinstvo ritma. Ritam prema kome svi mi igramo; ljudi, jabuke, jaruge, poorana polja, kolica u žitu, kuće, konji i sunce. Ona materija koja je u tebi Gogene, sutra će izbiti napolje iz grozđa, zato ste ti i grozđe jedna ista stvar. Kad slikam seljaka koji radi u polju, želim da ljudi osete kako seljak prelazi u zemlju, isto kao i zito, a zemlja prelazi u seljaka. Želim da osetim kako se sunce uliva u seljaka, u polje, u žito, u plug i konje, isto kao što se svi oni ulivaju natrag u sunce. Kad počneš da osećaš sveopšti ritam po kome se kreće sve na svetu, počinješ da razumevaš život. Samo to je Bog.(8)
Kaplare – reče Gogen sarkastično– imaš pravo.
Vinsent je ključao u kaznu nervnog uzbuđenja. Drhtao je od uzrujanosti.
„Kaži mi, dovraga, šta ti to znači; „Kaplare imaš pravo“
To znači, hladnokrvo odgovori Gogen, da je vreme da odemo u kafanu na po jedna apsint.
Ta prepirka je bila tek varnica u fazi razbuktavanja. Svađe su postale sve učestalije, a vazduh unutar žute kuće podrhtavao je od elektriciteta koji je mnogo više palio Vinsentovu kožu. Gogen je bio stabilniji temperemant, kontrolisao je emocije, za razliku od koleričnih ispada Van Goga. Otkrivši mu tu slabost, na neki gogenovsko simpatičan način provocirao ga je kad god bi mu se za to ukazala prilika. Zabavljala ga je ta Vinsentova uzrujanost oko sitinica, i nije mnogo obraćao pažnju na novorođeno, čudno ponašanje svog prijatelja, sve do jedne besane večeri. Nije mogao da zaspi do duboko u noć a pred zoru je zadremao. Neko cudno osećanje ga probudi. Otvori oči i spazi Vinsenta kako stoji pored njegovog kreveta, posmatrajući ga u mraku.
„Šta ti je Vinsente?“, upita ga strogo.
Vinsent izađe iz sobe, vrati se u svoj krevet i pade u dubok san.
Nekoliko dana zatim Van Gog je bio vrlo miran. Delovao je utučen, ćutljiv. Nije čak uzimao ni četku u ruke. Sedeo je na stolici i gledao ispred sebe u prazninu. Četvrtog dana po podne, dok je napolju besnio vetar, zamoli Gogena da pođe s njim u šetnju.
Pošli su kolskim drumom nalevo od grada. Vetar je svojim naletima čemprese u parku savijao skoro do zemlje.
“Šta je toliko važno da si me po ovakvom nevremenu izvukao napolje“, upita Gogen.
“Pole, razmišljao sam ovih nekoliko dana i došao na jednu ideju.
Gogen ga je slušao.
„Mi smo svi propali kao slikari. I ti i ja i Dega i Sezan i Mane. Znaš li zašto?“
„Ne. zašto?“
„Zato što slikamo sami.“
Šta ti do znači dođavola?
„Vidiš, moramo svi da se udružimo. Moramo da zajednički radimo na jednoj slici. Kad svako od nas unese u sliku ono što smatra da je najbolje, recimo, Sera vazduh, ti pejzaž, Sezan površine, Lotrek likove, ja sunce, mesec i zvezde, stvorićemo neuništivi slikarski organizam; jednog velikog, snažnog umetnika. Pravu slikarsku mašinu. Šta kažeš na to?
Pol ga je posmatrao tamnim bademastim očima, povremnao škiljeci usled naleta vetra. Zatim mu odgovori.
„Znaš šta?“
„Ne, šta.“
„Ti si lud Kaplare.“
I onda prsnu u promukao, divlji smeh. Zapljuskivao je Van Gogovo lice tim smehom. Držao se za stomak, presavijen od smeha.Crvenio se i urlao od smeha sve dok mu suze nisu krenule.
Vinsent je stajao potpuno miran. I tada, primeti kao jato crnih ptica prekriva obvlake. Hiljade crnih ptica su graktale i lupale krilima. Obrušiše se na njega; udarale su ga, letele mu kroz kosu, u nos, u usta. Kljucale mu uši i vrat, obuhvatajući ga gustim, crnim bezvazdušnim oblakom lepršavih krila.
„Kaplare, izvini me idem u kafanu“, obrati mu se kolega dok ga je talas smeha polako napuštao i uputi se ka trgu Lamartin.
Kad je već prešao trg i bio nadomak kafane, ču iza sebe, kratke, brze korake kako odzvanjaju pločnikom. Okrete se. Zvuk je bivao glasniji i iz tame izbi senka u kojoj je prepoznao Vinsenta. Unezvereno ga je gledao stežući u ruci brijač, spreman svakog časa da nasrne. Pol se nije pomerao. Stajao je kao ukopan na samo dva koraka od figure bezumnog čoveka spremnog da ga saseče.Buljio je u njega, svojim ludačkim pogledom, i zatim, neočekivano, poput kažnjenog deteta obori glavu, okrenu se i otrča kući.
Gogen ode u hotel, uze jednu sobu, zaključa vrata i leže u postelju.
U magnovenju Vinsente je našao put do žute kuće. Otvorio vrata i popeo se stepenicama od crvenih opeka u spavaću sobu. Iz fioke izvadio malo ogledalo pomoću koga je često slikao svoj portret. Okačio ga o zid, i zatim uoči odraz svog zakrvavljenog pogleda koji mu je nagoveštavao početak kraja; slom života, breme suviše teško da se nosi. „Došao je kraj. Ne mogu više“ ponavljo je u sebi dok mu se lice krivilo usled bola. „Bolje bi bilo da to svršim već jednom“. Stavi prvo brijač pod vrat, ali se usled nekog proviđenja, nekih glasova što su mu pričali čudnovate priče, seti Rašel, i poklona koji joj je obećao. Pomeri brijač i oseti oštar čelik na vrhu ušne školjke. Levom rukom je rastegnu i zatim jednim hitrim potezom otseče sebi desno uvo. Osta samo mali komadić donjeg dela. Vrisnu i brijač mu iz ruke pade na pod okupana u mlazu sveže krvi. Baci uvo u umivaonik. Izvadi peškir i obmota glavu njime, zatim opra uvo , uvi ga u nekoliko listova hartije za crtanje. Natuče francucsku kapu preko debelog zavoja i uputi se ka trgu Lamartin, ka salonu Maison de Tolerance.
Kad je stigao zazvoni i jedna devojka mu otvori vrata.
„Pošaljite mi Rašel“,
Posle jednog trenutka ona uđe.
„Oh to si ti fou-rou. Šta želiš? Što si tako prebledo? Što ti je glava uvijena?“
„Mani to“, uzvrati Vinsent „ doneo sam ti nešto.“
„Za mene. Poklon? Kako si dobar fou –rou.“
„Da. Obećao sam ti. Sećaš se. Dobro ga čuvaj. To ti je uspomena na mene“
„Šta je to?“
„Odmotaj, pa ćeš videti.“
Rašel odmota hartiju. Sa užasom se zagleda u uvo.A onda pade onesvešćena na kameni pod. Vinsent se okrete i nestade u mraku. Kada je stigao u svoj žuti dvosratni atelje, pope se uz stepenište do sobe, zatim leže u postelju, pokri se ćebetom i sklupča u fetusni pložaj.
Sutradan se gomila ljudi okupila pred vratima slikareve kuće. Ispitivačkim pogledima dočekali su Gogena koji se uprvao to jutro vraćao iz hotela u kome je proveo predhodnu noć.
„Šta ste učinili svome drugu gospodine?“, upita jedna čovek u okruglom šesiru kao lubenica, grubog i ozbiljnog glasa. Bio je to policijski inspektor.
„Ne znam.“
„Oh… da …znate vi vrlo dobro on je mrtav.“
Gogenu se zavrte u glavi. Vest ga je šokrala, i on preblede u licu. Pogledi iz gomile počeše ga cepati u komadiće.
„Hajdemo gore gospodine, tamo se možemo objasniti.“
Našli su Vinsenta zgrčenog u postelji, umotanog u krvave čaršave. Na prvi pogled nije davao znake života. Gogen mu se priblizi i dodirnu telo. Bilo je toplo.Tad njegov prijatelj odahnu.
„Molim Vas gospodine“ , reče on tihim glasom policijskom inspektoru „ probudite pažljivo ovog čoveka. Ako bude pitao za mene, recite mu da sam otisao u Pariz. Moje prisustvo moglo bi za njega da bude fatalno.“ Policijski inspektor posla po lekara i po kola. Preneše Vinsenta u bolnicu.
ZVEZDANA NOĆ I ČEMPRES
San Remi 1889
Duševna bolnica
„Često se tako setim, dok ležim i posmatram oronulu tavanicu naše spavaće sobe, one železničke čekaonice treće klase u našem malom, zabačenom holandskom mestu. Kao da čekam, zajedno sa svim ovim ludacima odevnim u kape i ogrtače, da me pozovu na neki put. Noćni voz treba da stigne i preveze me. Čekaju ga i ludaci, te nakon obeda kruže jedno vreme oko peći i preživaju večeru sa beskrajnom usresređenošću. Voz ne dolazi i oni odlaze na spavanje. Ja ne spavam. Ja čekam. Stojim tako pored prozor i posmatram dolinu dok težak sumrak para žuto nebo i upija sve boje večeri. Nekad mi pogled seže duboko u noć i onad primetim Zornjaču. Tako je veličanstvena dok izražava svu nezimernu tišinu i tajanstvenost svemira. Tad osetim tugu. Nekako se ražalostim zbog ništavnosti pojedinca koji stoji dole gledajući u nju…“
Bolne reči izlivale su se iz Vinsentovog srca na parče hartije namenjeo bratu Teu, samo par dana nakon što je usled epileptičnih napada postao uvaženi gost duševne bolnice smeštene u San Remiju. Pismo nije završio, samo ga je gurnuo u fioku, zatvorio je i zatim zamišljen leže otvorenih očiju na krevet buljeći u grube grede na tavanici. Osećao se poniženo usled saznanja da nije pripadao tim ljudima koji su ga okruživali već jednom drugom svetu. Napipao je Delakroovu knjigu u mraku, uzeo je, i zatim njene nežne korice prisloni na grudi. Reči mudrosti i utehe tekle su kroz njih pravo u njegovo tužno srce.
Prošlo je mesec dana i povrati mu se želja za slikanjem. Znao je da bi ga rad uzdigao bolje nego bilo šta drugo. Ljudi u bolnici nisu imali ničega što bi ih spasilo od truljenja i smrti. On je imao svoju umetničku veštinu koje će ga izvesti iz ludnice kao zdravog čoveka. Iznese svou molbu doktoru Pejronu i on mu dade jednu malu sobu okrečenu u zeleno sivu boju sa zelenim zavesama obogaćenih detaljima bledih ruža. Njih je, kao i jednu staru naslonjaču prevučenu tkaninom, ostavio neki bogati pacijent koji je tu umro. Soba je gledala na jedno strmo žitno polje i na slobodu. Ludnica ga sad više nije mogla ubiti.
Prošlo je još par meseci i Vinsent se pohvali doktoru kako se dobro oseća i da je svakim danom sve više na putu potpunog ozdravljenja, te mu izrazi želju da odlazi u polja oko ustanove i slika.
„Da svako izgledate bolje Vinsente. Kupanje i mir su vam svakako pomogli. Ali zar ne mislite da je malo opasno da već izlazite.“
„Opasno? Zašto?“
„Recimo da dobijete napad u poljima…?“
„Nema kod mene više napada doktore. Sa time je svršeno.“
„Ne Vinsente bojim se…“
„Molim vas doktore. Kad budem mogao da idem kuda želim i slikam ono što volim, zar ne shvatate koliko ću biti srećniji.“
„E pa ako je rad ono što vam je potrebno…“
I tako se kapija otvori pred Vinsentom. On natovari nogare na leđa i pođe u potragu za pejzažima. Provodio je dane na brežuljcima iza ludnice. Čempresi oko Sen Remija počeli su da zaokupljaju njegove misli.
Našao je tako i jedan motiv čempresa. Želeo ja da ga simbolično uzdigne iznad svih svojih nevolja, iznad svih patnji koje je prepatio. Od zvezdanog neba napravi pokretni vrtlog, ispod koga se razvijao pejzaž. Stvarao je jedan onirički put, put između sna i jave, okrepljujući čula u poetskoj avanturi sa ljubičastim brežuljcima, i zeleno ruzičastim nebom, i mesecom u poslednjoj četvrti. Gusto šiblje u prednjem planu naslikao je debelim slojem boja, sa žutim, zelenim i ljubičastim mrljama. Uvek je želeo da dočara do grča svoje slike, a ovom je u amanete svim budućim posmatračima ostavio čoveka izgubljenog u zamahu noćnog vrtloga svog uma i kosmičkoj energiji koja s oslobađa nad nebom iznad San Remija.
Vinsent se te noći nije vratio u ludnicu kao sto je obećao. Sutradan su ga našli između Taraskona i San Remija. Uhvatio ga je napad i groznica mu je zamračivala um tri nedelje. Naložena peć širila je težak zadah raspadanja. Sestre još više zavijene u svoje crne ogrtače i kapuljače išle su kroz sobe mrmljajući molitve i prebirajući brojanice.Gola brda u pozadini ličila su na mrtve glave.Vinsent je ležao budan u svom nagnutom krevetu.Čuo je urlanje nekog došljaka zatvorenog u ćeliju na dnu hodnika.Urlikao je kao divlja zver. A onda krici sasvim prestadoše. Pitao se čemu ga je naučila ona Movova slika iz Ševeningena kojoj se divio u mladosti? Savoir souffrir sans se plaindre. Patiti bez žaljenja, podnositi bol bez protivljenja… Da, ali pri tome može da se dobije vrtoglavica. Ako se preda tom bolu, toj tuzi, to će ga ubiti. Melanholični dani su prolazili jedan za drugim. U slikarevom mozgu nije bilo ni ideja ni nade. Čuo je kako sestre razgovaraju o negovim slikama. Pitale su se da li on slika zato sto je lud, ili je lud zato što slika.
Krajem godine Teo dođe po njega i odvede ga kod sebe u Over. Obezbedio mu je privatnog doktora. Zvao se Gaše i bio specijalista za nervne bolesti ali i veliki ljubitelj slikarstva. Želeo je da se lično pozabavi Van Gogovim slucajem…
i bas tu u Overu pola godine od dolaska ugleda svoje žitno polje…
Over. Testament
Podnevno sunce mu je rasplamsavalo misli do krajnjih granica menatlne izdržljivoti. Bio je izgubljen. Stajao je gologlav pred platnom, nesvestan i da mu slamnati zaštitnik leži položen na zelenu travu nekoliko koraka od njega. I tada, nešto se namrači preko Vinsentovih očiju, nebo poprimi sumorno sivo čađavu boju. Spremala se oluja. Jato crnih ptica dolete s neba, i svojom pojavom i užasnim graktanjem ispuniše vazduh. Ustremili su se na slikara. Obmotase ga u trenu tamnim debelim prekrivačem noći. Gusti, crni oblak oblikovan zamahom njihovih lepršavih krila mrsio mu je kosu. Kljucale su mu oči, izbijali mu vazduh iz usta. Vinsent nastavi da radi. Uprkos sve snažnijim atacima grupisanih poslanika smrti nije ispuštao četku iz ruke. Njegove nebo je postajalo sve tamnije, crnje; potpuno usklađeno sa duševnim stanjem u kome se nalazio. Moćna oluja prelila se preko bistrine neba i progutala je svojom crninom najavljući da dolazi vreme za selidbu. Sada je uistinu potezima pisao testament. Njime je naslikao ono što se naslikati nije moglo već samo reci, a glasilo je; „Zbogom.“ Završio je. Ptice su odletale u jatu. Tad napisa u donjem uglu; “Vrane nad žitnim poljem”…
Tad se udalji od slike. U daljini je primetio kočiju kako se pribiližava. Seljaka nije prepoznao, bio je suviše daleko. Ali je zato prepoznao snagu plemenite životinje. Kas joj je bio odvažan. Nije se žalila ni zarad jarkog sunca, ni zagasite zemlje, ni zarad biča kočijaša. Samo je galopirala napred. On podiže lice ka suncu, iz džepa izvadi omanji revolver i prisloni ga uz bok. Pritisnu okidač. Ču se pucanj. Pade dole zarivajući lice u bogatu, toplu poljsku ilovaču, kao deo te zemlje koji se vraća u majčinu utrobu, kao jedinstveni prelaz rođen u ritmu života o kojem je jedno davno pričao Gogenu.
SMERNICE
1. Teododrus Van Gog, zvani Teo, bio je Vinsentov mlađi brat i veoma uspešan trgovac umetničkim delima. Finansijski je pomagao Vinsenta tokom čitave njegove slikarske karijere, i bio mu jedini stalni oslonac u životu.
2. Vinsent je poslednjih godna života imao snažne epileptične napade radi čega je i proveo nekoliko meseci u duševnoj bolnici. Javljali su se na svaka tri meseca.
3. Mednes de Kosta važio je za jednog od najhvaljenih nastavnika grčkog i latinskog jezika u Holandiji u ono vreme. Vinsent ga upoznaje u periodu života kad je želeo da postane pastor. Njegove reči označene kurzivom a preuzete iz dela Irvinga Stouna, predstavljaju svojevrstan uvod u ovu priču.
4. Ime Vinsent, od latinskog vincente što znači onaj koji pobeđuje.
5. Neki istoričari umetnosti, kritičari i umetnici smatraju Žitno polje sa gavranovima svojevrsnim Van Gogovim „slikarskim testamentom“. Ta ideja je zapravo tačka iz koje se ova priča razvija.
6. Po većini narodnih verovanja gavran je ptica lošeg predznaka. Blizak je tami. U pratnji mračnih oblaka nadeleće strašna bojna polja. Postao je tako posmrtna ptica: glasnik smrti. Simbolizam je snažno uklopljen u sliku i slikarevo duševno stanje, kao i nagoveštaj predstojeće tragedije.
7. Odlomak je preuzet iz iz biografskog dela „Van Gog“ Alfreda Plavisinija
8. Delovi označeni kurzivom doslovno su preuzeti iz romana „Žudnja za životom“
9. Pre nego što se posvetio slikarskom pozivu, Vinsent je imao želju da bude propovednik. Jedno vreme je kao proveo kao misonar u rudarskom naselju Borinaž tumačeći rudarima Bibliju i reč Božiju.
Komentar
Ponekad je privilegija metafizičkim očima tumačiti simboličko pismo i pokušati dosledno sagledati jedan život, makar njegove fragmente. Pokušati uhvatiti prelomljenu suštinu jednog bitisanja i iskazati ga u par astroloških rečenica, a naročito ako se ono u svom rastu hranjenom žudnjom, stvaralaštvom, ludilom, uzdiže daleko iznad standardnih društvenih obrazaca i običnog. Ako taj život nosi ime Vinsent Van Gog.
Ako bi ove kratke, romansirane fragmente iz života i dela čuvenog slikara pokušali prevesti na astrološki jezik, prvo što bi u horoskopu uočili bila bi jedna aspektna okosnica (ili pre skelet) na kojoj se gradi priča, preko koje se brani žitje. To je kvadratni odnos Meseca i Marsa (odnosno konjunkcija Mars – Venera kvadrat Jupiter – Mesec). A ako bi se pak osmelili zagrebati po njoj, i ići dublje, uočili bi još jednu zanimljivosti; svi planetarani entiteti (preko dispozicije) učestvuju u aspektnoj glavnici. Mars sa sobom nosi Sunce i Merkura, Venera Plutona, Saturna i Urana. Dakle, kroz njih se (njhovu simboliku) tka čitav horoskop odnosno razvijaju slike svih osoba, stvari, događaja koji su igrali svoje uloge na pozornici Vinsentovog dramatičnog života. Bilo glavne, bilo sporedne; a prevashodno dramatične (kvadrat).
Natus je predstavljen Mesecom u Strelcu (vladar Ascedenta). Tu je i Jupiter koji ga svojim dobročinstvom značajno podržava (na objektivnom nivou u mnogome predstavlja Vinsentovog brata Tea, kao i Vinsentvu prvobitnu želju da se posveti teološkom pozivu, a na subjektivnom njegovu iskrenost, plemenitost, nesebičnost…). Dakle, on svojim kontaktom (aspektom) vrši značajan upliv, ali ne primarni.
Na ovom mestu bi bilo dobro setiti se tradicionalne epizode o slučajnom dostojanstvu. Kaže se da će planeta najbliža uglu neke uglovne kuće (pre svega Asc. ili Mc) ili postavljena u njoj, dominirati horoskopom, jer će joj moć izražavanja u tom smislu biti znatno uvećana, bez obzira na njen kvalitet. Jupiter, iako snažno dostojanstven u svom znaku, ipak nema tu privilegiju (nalazi se u 6. kući (padajuća)) i time je svojim prisustvom natusa mogao podrzati na odredjene načine (donositi mu sreću u nesrećinim okolnostima, snažiti mu ideal, čuvati zdravlje (6 – fiziologija) i uopste predstavljati, kao što to reče Mednes de Kosta; kvalitetan materijal od koga je natus (bio) izgrađen…) ali jedna druga planeta nosi glavnu ulogu u ovoj priči. To je Mars.
Vidimo da je postavljen na samom vrhu desete, ugaone kuće (axiom glasi: što je planeta bliža uglu to je snažnija), odakle, neću reći aflikuje, ali stvara veliku tenziju (emotivnu, psihičku…) i traži da se nabujala energija kanališe. Mars je inače planeta koja priodno ima potrebu da se izrazi, a pod ovim okolnostima (slučajno dostojanstvo) drastično i samo je njegova simbolika mogla postaviti natusa na ispravan sudbinski put bez obzira koliko on bio nelagodan. Poznato je da je Vinsentova prvobitna želja – pre nego što je ušao u svet slikarstva – bila da se ostvari kao „duševni“ pastor (dakle, Strelac, Jupiter) ali su ga autoriteti proglasili kao nepodobnog za propovednika posto nije bio dovoljno pokoran (Mars), dok ga je njegova urođena potreba da stvarima pristupa na jedan fanatičan način (opet Mars, ali „proširen“ Jupterom) skupo koštala prilikom misionarske službe u malom rudaskom mestu. Tu je odbacio privilegovanu udobnosti i živeo i radio sa rudarima propovedajući im reč Božiju. Samo tako je po svom shvatanju mogao iskreno da služi Bogu. Poklonio im je sve što je imao; novac, odeću, čak i krevet i spavao na slami. Jevanđelisti su ga zarad toga optužili da stvara novu „varvarsku religiju“ i izbacili iz službe. Ipak, iako se taj vid religioznog, pastorskog, (humanitarnog) rada (6. kuća) nije adekvatno mogao uklopiti u potrebe charta i uzneti sudbinsku priču, odnosno potrebu (simboliku) planete, nešto drugo jeste.
Vidimo da se Vinsentov Mars nalazio u Ribama koje slove za promenljiv, psihički znak (videti moju predhodnu priču 12), doduše i umetnički, ali sa naznakama ludila pod čijim uplivom dolazi do onog čuvenog momenta kad slikar u kandžama agonije otseca sebi uvo. Ares je u bliskom dodiru sa egzaltiranom Venerom (stepen egzaltacije + vladar 5. kuće) i vuče upravo ka umetnčkoj tj. u ovom primeru slikarskoj sferi (takođe na to utiče i kontakt sa Mesecom, lunarni vid ispoljavanja kreativnosti). Zajedno su skriveni u zori slave. Oni stoje na mestu natusovog ostvarenja (10. kuća), mestu na kome mogu, naravno ukoliko se se njihova simbolika pravilno ovaloploti, natusu doneti čuvenje.
Svi stepenovi egzaltacije nose duboku, skrivenu logiku i svako nisu slučajno izabrani. Venerin stepen je poslednji egzaltacijski stepen u zodijačkom nizu (27. stepen Riba) i stoga je veoma bitan.Ukazuje na završetak, odnosno okončenje nečega vezanog za njenu priodu. Onaj natus koji odživi tu priču (bez obzira kakva je) naravno pod uslovom da mu se ona kroz chart nudi, pretenduje da zakruži i upotpuni svoju misiju. No ipak, nemojmo se zavaravati. Afrodita jeste i božanska lepota devojke i uzvišena umetnost, ali i Kraljica noći, podstrekačica poročnosti. I put nije lak, a ovde naročito, s obzirom na Marsovo učešeće i nivo aspektne tenzije koji se uočava u chartu, a uz to da ne pričamo o Južnom Mesečevom čvoru na kome se nalazi Mesec (tj. natus) i pruža sliku o hodočašću jedne usamljene duše koju svaka snažnija emotivnu angažovanost vuče ka dnu, lišavajući je doma, žene i porodice ali i čineći, u jednu ruku, od njega gubitnika, bar u smislu da se tako oseća i da ga drugi tako doživljavaju.
Vinsentov put bio je težak. Siromaštvo, glad, bolesti, navek slomljeno srce a uz sve to njegov rad i talenat nisu bili dovoljno priznati za vreme života (prodao je samo jednu sliku). Ipak, posmatrajući događaj sa astrološke strane uviđa se činjenica da je sledio svoj instinkt, i da je na slikarsku paletu nanosio boje i oblike u skladu sa svojom jedinstvenom planetarnom pričom. Stvarao je slike koji nisu zračile veštinom supitlnog i uglađenog izražavanja kojom su drugi slikari postizali eleganciju akademskog slikarstva (recimo Venera u Ribama; sama ili konjunktivno povezana sa sa Suncem) već su delovale grubo, eksplozivno, ali pre svega iskreno i autentično (Mars). Nekad ih je zamašćivao i brljao prašinom uglja, a sve u skladu sa svojim snažnim emotivnim doživljajima (kao sto reče Gogen; ako ne eksplodira slika ja ću eksplodirati). Dakle, kvadrat je oživljavao kroz kičicu i platno. Na taj način relevantna simbolika počela je sve više da diše i dolazi do izražaja (Mesec kvadrat Mars – Venera).
Preko nje možemo uočiti i sliku žene, prostitutke, izvajane u porocima i noći, slomljene od života kako skriva lice a otkriva žalost za godinama koje su otišle u nepovrat. Istina je uvek naga . Tu možemo da vidimo i divlje, drečavo žute suncokrete, sobu sa oskudnim nameštajem u kojoj stanuje slikareva samoća, ali i kafanu noću u kojoj gost namernik može da poludi, da se upropasti ili počini zločin. Vidimo i oštricu brijaca na ušnoj školjci, i autoportret koji svedoči o tragičnom sakaćenju. Aspektna simbolika je razlivena na Vinsentovim slikama i preko nje možemo videti još mnogo štošta, ali bilo bi suvišno o svemu pričati.
Očito je da je napeti kvadratni odnos natus morao da kanališe, da nervnu tenziju oslobađa na kreativan način. Beskompromisno ga je živeo i sledio, iako ga je to na kraju dovelo do tačke sa koje nema povratka: do tačke nervnog pucanja. Ipak, možda je on bio najbolji primer čoveka umetnika koji je ostao dosledan svom unutrašnjem pozivu i svojim delima, svojim životom, svojim bolnim učešćem u stvaralačkom činu, sledeći ga najiskrenije sto je mogao, prineo sebe kao žrtvu umetnosti. Žrtvu u najpotunijem smilslu koja slavi unutrašnju pobedu. Podneo je kao jedno veliko nasleđe savremenom slikarstvu, i tim izražavanjem je, kao što napisa Irving Stoun, opravdao ceo svoj život.
Stoga sam ovu priču, dosledno njenoj astrološkoj pozadini, i naslovio: Lunarno raspeće.
Baltazar Blum
