Zapis koji sledi preuzet je iz trećeg poglavlja (Uzdasi iz dubina) nedovršenog a shodno tome i neobjavljenog romana Suton. Opisuje stadijume odevanja duše u astralno telo, njenu čulnu inicijaciju kao i prvi dodir sa embrionalnim stanjem linga šarire (vremensko telo). Inspraciju za nastanak prvih pet strana – od ukupno dvadeset sedam koliko broji poglavlje – autor je pronašao u odabranim delima gnostičke literature, drevnim astrološkim spisima, delu ruskog metafizičara P.D. Uspenskog, Snovima vidovnjaka Imanuela Kanta. Kako zdrava i promišljena maštarija u svojoj biti nije ništa drugo do mineralni sok od čijih vitamina korenje vanvremenske književnosti crpi snagu, ne zameri mi plemeniti čitaoče što lica i događaji u predstojećem zapisu nisu izmišljeni – premda bi mogli da budu – i što svaka sličnost sa relalističnošću vančulnog sveta nije produkt puke slučajnosti.
“Preuzeću ulogu brusa koji, iako sam ne može da seče, može maču da vrati oštrinu.”
T. d. K.
“O monasi! Sada, kao i ranije, učim vas o semenu patnje (dukkhe): učim vas o žeđi (tanha, želja).”
Gotama Buda
Kažu da stopama, na zemljinoj kori, uvek iznova i iznova, zapisujemo nepovezana poglavlja životne priče. Kažu da se obrisi naših koraka uobličavaju u reči čije značenje nismo u stanju da razumemo jer se slova, nalik snovima, u klimaksu završnog poglavlja – po nepisanim zakonima jasnog i čitkog, lako shvatljivog za svečanu poruku božije mudrosti – pomešaju na zbunjujuć način, samo da bi nam prezrivo uskratili priliku da ih protumačimo pre no što se odupremo usudu neimenovanog straha od nepoznatog i stavimo željenu tačku na dugu životnu povest. I kažu da onda, jednog dana nakon pregršt pokušaja, kada se ogoljena duša najzad preda istini božije umnosti a zastava milosrđa visoko uzdigne nad strojem sitnih čovečijih slabosti, kad bez ikakvih bojazni širom otvorimo uspavane kapke ugledavši tako jedan potpuno novi svet nebeskim očima – upravo onima koje smo imali pre no što je on načinjen – to zemno pismo ostavljeno u amanet monoklima duše raspoznajemo sasvim jasno. I onda, bar tako kažu, shvatimo da su reči suvišne; nepostojane, sve je rečeno bez njih… rečeno je u neizrečenoj Istini. Daleko od nje, eho odzvanja budeći uspavanu želju. I gle, prohodali smo ponovo; lomljivo, nezgrapno obuveni u gvozdene cokule snažimo nožne mišiće kako ne bi omanuli pred paorskom zakletvom brazdanja plodne oranice. Prvi, kršteni puteljak blagog luka debelu tačku zarezuje, što će reći da nam sad zapeta predočava da možemo dalje u novo poglavlje koje će, zahvaljući vaskrslom semenu želje, negde na pola puta pada, otpustiti sećanje u beli oblak da pupi i modri, a kad bude čas, rascepiće ga naubjala ledenica i izliti se kao purpurno mastilo zaborava kojim će to novo poglavlje drevene, nikad dovršene knjige započeti: Kraj je mit!
Doista, bili su koraci, ali bila je i reč o kojoj je već uveliko propovedano duž prašnjavih hodočasničkih drumova. Ali ipak NE, nije se tu radilo o onoj REČI odvajkada, tihoj i nikad izgovorenoj ljudskom uhu, već o milionima njene odmetnute, obogaljene dece bezglavo uzvrpoljene po straćarama kosmosa: umrežena strunama kosmičkog krvotoka jecaju u ritmu ožalošćenog višeglasja nikad doista oslovljenog rečju, pre do ojađenim triom plača, vapaja i kikota čujnog u muzici sfera koja je, s početka, zahvaljujući vremensko-prostornoj udaljenosti novorođenih života, do embrionalnih čula tek ovlaš dopirala, te stoga nije ni mogla biti nikakva smetnja zadržanom osećaju jednote. Kažem jednote, jer na početku, pri ulasku u krug, bivstvovalo je Jedno. Poimanje druge, treće ili sedme strane bilo je nemoguće, čak i uprkos aluzivnim, molekularno sićušnim površinskim pukotinama čiji krajevi su neodoljivo podsećali na tanke šavove slabe na trzaj razigranih prstiju. Deljenje se smatralo nužnim, to se osećalo, ali želja da taj blagosloveni stadijum u jednoj jedinoj Jednoti traje večno nije nas napuštala. Sjedinjeni smo lelujali nadomak ulaska u dvanaestodelni krug unutar kojeg su neki podeoci bili više vezani za vrh tj. predeo koji se silom prilika morao napustiti, i ta majčinska privrženost prvorođenom (prvobitnom) je okupljla je duše slične prirode. Pad (ako se mogao smatrati padom?) je počeo blago, neprimetno, poput povetarca koji razdragano uvija vlat okošene trave, ali kako više nismo polagali pravo na vrh, zla slutnja adresirana ka mestu spuštanja, a shodno tome i uobličavanja, otkrila nam je vrlo brzo poruku da će slojevito dno biti daleko mučnije sa prihvatanjem svakog novog odevnog predmeta skrojenog nama za put, premda se tu još uvek nije moglo govoriti o bilo kakvoj mučnini uistinu, već pre o blagoj naznaci njene malenkosti kakva se samo može osetiti kroz silu teže. U krug se Iz Jednog “upadalo” preko spiralnog, sladostrasničkog vrtloga pokrenutog dahom pomenute sile čije poreklo je nama, jos uvek nagim dušama nesposobnim da se nosimo sa pitanjem; gde smo i kako izgubile bestežinsko, edensko stanje, predstavljalo nepoznanicu. Negde smo postojali i negde smo bili; ali gde? Nismo mogli tek tako, lišeni razloga biti privučeni vrtlogom goruće pomame? Nije tu služilo sećanje, zaborav je rekao svoje! Valjda nekakva seta, nostalgija, nedovršen posao, nezaceljena rana… možda… možda stotinu dežurnih krivaca… možda… samozaborav.
Krug postajanja sadržavao je u sebi nekoliko manjih, skoncentrisanih krugova različite gustine: Alfa krug, od kog je bivstvovanje započinjalo, po svojoj strukturi bio je u potpunosti eteričan. Ta fina, neopipljiva supstanca je u verikalnom spustu, kroz ostale, manje krugove, povezane slojevitom vertikalom, ogrubljivala, te je poslednji u nizu kružoka poznat nam kao Sojenica bio ispunjen vlažnošću. Iz toga se da zaključiti da su transformativna putešestvija – gravitacioni padovi, etape ogrubljivanja – nas, lelujavih duševnih obličja pri propadanju kroz slojeve bivala pri svakom novom krugu sve zamornija, sipljivija, a kad smo već stigli do središta, od našeg prvobitnog blagostanja skoro da više nije ostalo ništa, jer smo kroz taj proces probražavanja u padu zaodenuli tešku adaptacionu opremu koja je imala za svrhu da nam omogući da – nakon što stignemo do željenog cilja i pronađemo svoj ružičasti pupoljak – bez problema uđemo u unikatni otvor skrojen od uvijenih latica skupljenih pri vrhu, a da nas pri tom, ponovo, taj isti pupoljak prepozna u genezi i ne odbaci kao strano telo. Srazmere uvijenih latica bile su jedinstvene kao leopardove pege: vibrirajući otvor rođen cvetnom igrarijom – nepogrešivi nacrt majke Prirode, za spuštanje, spasenje, razvijanja tj. hvatanje nas po zapisanoj volji – mogao je da dopusti ulazak samo svome. Tu nije moglo biti greške, jer je Tvorac udesio da se dimenzije savršeno poklapaju i ni jedno od nas obličja, stoga, nije moglo da zaposedne biće suprotne mu prirode, različitih mu dimenzija, a ako bi se tako nešto i desilo (uprkos minimalnim šansama) taj spoj bi bio idiotizovan, i zastoj bi neminovno uslovio u daljem razvoju.
Dakle, do tog ružičnjaka se moralo spustiti, a kako nas je ka “dole” vukla sila, u početku istovetna za sve nas, ali docnije, kad je počela faza cepanja i ona se rasparčala na hiljade različitih vrsta prijanjajući, poput vaši, za svaku dušu ponaosob, i to, činilo se, sve po zasluzi (ili davno upućenoj pozivnici?). Od nas ništa nije zavislio: nismo mogli pobeći, nestati; negde nas je, nekako, u stanju zaborava ta sila zakačila i mi smo joj se sad prepustili. Pri spuštanju, prolazili smo kroz proces postepenog “rumenjenja” i tromog preobražavanja, načinjenog pod devet koncentrisanih nivoa unutar nesagledivog svetlosnog kruga u pokretu. Od prve do poslednje tačke preobražaja jedino što smo zadržali bila je fina eterična providnost. Prva dva nivoa (pre podnivoa) počev od vrha, što će reći, deveti i osmi, nisu donosili drastičnu promenu ujedinjenom biću, već su se samo trenje i gravitacionma sila, nalik najavi nekog blažeg zemljotersa, snažnije osećala. Između osmog i sedmog sveta, zvuk je postajao oštriji, vidno polje jasnije, prvi oset sebe nas je prodrmao. Čulni mehanizam se aktivirao podstaknuvši prvi titraj aluzije odvojenosti, kako bi nam dao do znanja da Jednota nije to što nas čini nama. Sedmo podneblje izvorno je pripadalo početku deobe ali pri usponu (ne ispustajući iz vida dvosmernost staze) i kontemplaciju o Jednoti (strah – pucanje – razdvajanje – tišina – izolacija – kontemplacija – sjedinjenje). Obličja su postajala vidljivija a konture su se snažnije nazirale, i kada je za to došlo vreme, što nikad nećeš zaboraviti, uz grozničavo pucketanje, podivljala eterska isparenja uzdigla su se nad ogoljenim krajolikom strmih geografskih nagiba, klisura i ponora koje je povezivao starinski vijadukt čudovišno fosilizovan kamarama nesigurnog kamenja čije su mahom okrnjene površine bile malterizovane smešom sačinjenom od ostataka uvelog lišća, peska i gline. On je uprkos neprolaznom dostojanstvu, pred nama morao da se zgrči, gotovo stegne i poprimi obličje glomazne šake zarad izgubljene opklade o sedam bačenih kockica koje nikad nisu pale na prašnjavo tle, a mi smo isuviše podsećali na ishod kockarske partije tj. na nevoljni gubitak. Nije se tu radilo o besu, osveti, naplati danka, već o odluci da se uprkos novonastalom strahu kreće dalje. Ta golema ruka sa blistavim srpom, preneražena i izdana, zloslutna, ukoštana u asketsku pojavu ovenčanu oreolom mraza, bila ja ruka vladara sedme sfere kojem su sve druge, donje oblasti bile, donekle, dobrovoljno potčinjene, te su i njihovi vladari iskazivali duboko (straho) poštovanje prema tihom autoritetu Frosta. Strah kakav se oseća pred pragom bilo kakve granice. Poštovanje koje se iskazuje prema onome što je bilo i prema onome što će biti. Za tren oka, svaku konturu, isprekidanu crtu, nepopunjen šav, sve što je na oko omeđalo jednu dušu, oštricom košmarnog srpa požnjao je do kraja i time ne samo da je razdvojio obličje od obličja, već je učinio da celokuopno jedinstvo nestane. On je bio neumoljivi razdvajatelj, parač… lebdili smo po krugu nalik nevešto sastavljenim origano figurama kakve se često nalaze razbacane po sobama problematičnih sedmogodišnjaka. Taj osećaj bola od razdvojenosti nas je mahinalno vakcinisao za vjek vjekov. Infuzija je prodrla duboko u duševni krvotok, pa je i jadikovka bila mučnija u predstojećim decenijama sa cifrom sedam zarez još nešto malo. Vladar sasušenih obraza te nije napuštao i uvek se iznova vraćao se da ti saseče svaku vrpcu: pupčanu, roditeljsku, bračnu… spr njegov te je sekao… podsećao… boleo. I baš kao i on, upkos potonjem mrtvilu morao si da se krećeš dalje. Kad je ruka pravednika hiruškom preciznošću obavila neizbežni posao, onako razdvojeni, nanaviknuti, neuhodani (pre)raspoređeni smo svako ponaosob, do jednog od dvanaest podneblja osetno različitih u temperaturnim nivoima, gustini svetlosti, vrsti bića nastanjenih u njima i sl. (čitaoče setićeš se da smo kao Jednota u početnom stadijumu već zauzimali pozicije u dvanaest kružnih delova, ali, iz nama opet neznanog razloga, u sedmom krugu određeni delovi su specifičnom silom privlačenja snažnije delovali na određena obličja, pa čak i da to premeštanje nije predstavljalo akt sedmog vladara, svaki domaćin bi pronašao dom za sebe… siguran sam, bar koliko me sećanje služi.) Tih dvanaest živopisnih podeoka opasivala su kružnicu sedme sfere. Gotovo instinktivno smo, nalik pticama selicama, lebdeli do predodređenog nam mesta, a kad smo stigli i zauzeli pozicije, usledio je nastavak rađanja u vreme i čulne inicijacije. Više nam nije bio dopušten onaj vid slobodnog pada, već je sila sa zadatih nam pozicija vrtložnom žestinom otvorila etrične portale i bili smo uhvaćeni u kovitlac koji se igrao nama tj. s tobom od novonastalog stanja: preobražavao te, dodavao te, oduzimao te i spuštao.
Nebo ispod. Rasapaljeno rumeni obrazi ukazivali su da mu je krv zdrava, premda ga je ironičan gest Tvorca častio sedom, razbarušenom bradom kakva krasi starce, te je ta kontradiktornost rodila sukobljen osećaj unutar tebe. Plećati gorostas Bogatir, zagonetno sivih očiju, dočekao te je srdačno za carskom trpezom. Zborio ti je o etičkim kodeksima, prosvetljujućoj misli, o svemu uzvišenom. Povremeno bi, omamljen retoričkim zanosom, lupio čizmom o pod, a zatim namah podigao uvis strele munje predstvaljajući se kao izvorište istine. Nešto te je privuklo k njemu (možda i više no ostalim vladarima?). Verovatno način na koji je zborio o moralnim zakonima koji stoluju, ne samo u zemlji ka kojoj hodiš, već svuda u Vasioni, i što te je njegovo upozorenje – da će bez njih duše biti izgubljene i da će svako odsustvo moralnog zakona kod čoveka za posledicu imati hodanje četvoronoške, nezasitu glad za uvelim senom i zakopanim kostima, mrak neznanja po kojem je već hodio nesrećni Nabukodonosor – uistinu osnažilo za ulogu čoveka. Naglasio je i da će im kontemlacija (onog iznad – Frosta) na Boga u odsustvu etičkih principa i iskustvene mudrosti biti nedostupana, jer su moralni zakoni i zvedano nebo – na kom se nalazi on – dokazi o postojanju Boga i da je put do Boga popločan moralnim poukama. Grohotno se nasmejao i prhnuo u etar…
Vruć vetar se poigravao s tobom dok si preletao zemlju lave petog podneblja: tako vrletno naoštrenog da za časak tili travnati pokrivač kalvarijskog brežuljka, oskudno uhranjenog biljnim sokovima crvene boje, preobrazi u krater ispunjen krvotokom užarene lave spremne za erupciju i na najmanji mig neke prelomljene strele ili pak koplja zabijenog u okoliš čemerne zemlje. Stotine ratničkih trofeja ukrštali su se sa svih strana, a kod najvećeg ukrštanja poznatog kao sveto trojstvo mača, sablje i metka, pod buktinjom čađavo crvenkastog plamena bio je uzdignut presto na kome je stajao on – Zapaljeni. U desnoj ruci je držao mač iskovan od užarenih strasti, a njegova plamteća aura širila je granice vidika jednog posebnog sveta zarobljenog u raljama, zubima i kandžama gde su opasnosti, strasti, preziri, pokliči i rane carevali bez presedana. Njegovi ožiljci pakosno su mučili tvoje sveže formirane oči nespremne na teskobne prizore kao i njegov pogled iskovan na hefeski način žarom neugasle žudnje kakva izbija iz svakog ćoška prolazne kuće bola. Nije ti rekao ništa, ali taj žar koji ti je okrznuo dušu, nisi mogao da ugasiš do kraja zemaljskog života. Igrao se s tobom: jenjavao i buktio; činio te sladostranikom, dželatom i vojvodoma sopstvenog života.
I Gle! Na četvrtom nebu ugledao si presto sav od zlata i nebrušenih smaragda: krunu njima vezenu na glavi Pradavnog. Uhvatila te je klopkom zavodljivog sjaja jedne jedine siluete – ne mnoštva, samo jedne. Nadasve si poželo da nosiš takvu krunu, da obasjavaš zemlju po kojoj budeš hodao njenim sjajem, da ona bude samo tvoje malo nasleđe a time ulog za smisao koje ćeš podariti samom sebi. Pradavni je osetio tvoju želju, te ti je šestarom isctrao krunu, ali i jedinstveno lice koje će te služiti i razlikovati od svih pobratimskih obličja zanavek. Samo tvoje upečatljive konture: samo tvoja upečatljiva fizionomija. Bio si srećan. Mogao si ići dalje.
Skliznuo si do nje – Dafne. Željno te je iščekivala ta boginja čarobne lepote; vladarka prekrasnog trećeg krajolika gde se čak i među zelenim krošnjama navek čulo pevanje, slavljenje, igranje… Ugledavši te, razveselila se ona od svega srca, raširila ruke ljubavi pomazane duhovnom vezom, i prozborila: “Čekala sam te miljeniče moj!” Dlanom je prešla preko tvog lica, a to je radila samo njenim izbranicima, učinivši ga venerično lepim. Poljubila te je rosnim usnama u obraz, a njen dah tako je nežno dodirivao tvoje lepo lice da si u tom trenutku poželo da ostaneš zanavek kod nje. Prvi dodir blagostanje koje će nadalje uvek morati da se plaća: na ovaj ili onaj način.
Pri samom kraju, dočekao te je mladić sitne građe, bistrog pogleda, plave kose sa heruvimskim uvojcima. Zvao se Maljčik. On ti je podario bistrinu misli. Spustio si se za stepenik niže i cilj je bio pred tobom! U majušnom krugu prepoznao si kolibu od pruća koja je čuvala pupoljak. To je bila Sojenica!
Dakle, pre hoda, dodira, otcepljene, neuspokojene reči, nazirala se svetlost… da, sećaš se, pre nerazgovetnog, goluždravog vriska zarad kojeg su glasne žice izgubile nevinost, vrpoljila se svetlost na vlažnim prozorima kolibe a njeni titrajući, valjkasti snopovi, oštro katapultirani iz nevidljivog svetionika udaljenog hiljadama milja – kako se lucidno pretpostvaljalo kad su prostorne mere u pitanju, i kako bi se naglasila ključna premisa njegovog, uistinu, nepostojanja za mrežnjaču zemnog oka, iako je, u samoj suštini, bio stvarniji od, recimo, sunca – nalikovali su nabujaloj kristalnoj mahovini, i zaslepljujuće, vođeni parazitskom mahnitošću za širenjem u domu domaćina, klizili su niz milimetrasku jedinicu kosmičke razdaljine grudvičasto slepljeni uz vlažan enterijer patuljaste sojenice za koji se znalo da će se, nakon što posluži svrsi, neizbežno srušiti sam od sebe. Na otisku sudbinskog pečata skicirana je mapa sasvim drugačijeg sveta, i mada jezik simbola još nisi poznavao, bio si dovoljno promućuran da shvatiš genealogiju Sojenice i što je još važnije, kvalitet njenog gradivnog materijala kao i stopu rastegljivosti. Bilo je vlažno, ugodno vlažno unutra, sećaš se, okađeno tišinom nikad sročenom pre i posle (premda si je očajnički tražio u kasnijim pokušajima bekstva!), a opet, nju je blagosiljao spokoj, dok su ritmični, ljuljajući pokreti pihtijaste mase na kojoj je ležalo to nejako, malo, krhko telo, sklupčano u fetusni položaj, duž čitavog puta znano kao ružičasti pupoljak, podsećali na bisernu morsku penu izvajanu na blagim talasima peščane plaže iznad koje su se sunce, zvezde, lutajući oblaci sa slutnjom blage letnje kiše, borili za prevlast, čineći čitav morski predeo – na neki ironičan način – nestvarnim u jedinstvu dvopolnog trenutka. Posmatrao si, hipnotisan, samo si posmatrao to sićušno, nezaštićeno biće predato sudbinskoj roli lakog plena, a njegova edenska čistota nije te samo zavela već omađijala prirodu duše, te si poželeo da ga sačuvaš i odbraniš od nadolazećih zlih osvajačkih sila i nisi mogao, prosto nisi, da ga pustiš da ode tako nejako, goluždravo – nadasve nevakcinisano antiserumom na sve harajuće zavisničke bolesti ružičastog sveta – i sa prvim koracima slomi slabašne kosti na kamenitoj pustoši nadkrivenoj cvetnim alejama, ali plamen žudnje, neugasle želje, ma koliko nekad bledunjavo izgledao pred skorim i sigurnim gašenjem, ipak nije jenjavao. Osećao si to, tu strast, tu magnetnu silu za carstvom sladostrašća onog ružno zapaljenog sa pete sfere kako te je lancima vukla ka odredištu, škrabala ti je neonske grafikone pred vodnjikavim očima samo da bi, poput sveže tripovanog tabletomana za volanom, izbubio orijentire na stazi vaskrsenja i skliznuo u ruzičasti košmar već na prvoj stranputici. Ali ti si, iako ti se čulo vida mutilo, izdržao jos malo… Stvari su ti postajale jasnije i bistrina svežeg uma ti je pomogla da fragmente izgubljenog sećanja povežeš u celinu. Odgonetnuo si antičku zagonetku sa kojom si, prvi i poslednji put, dodirnuo tog crva saznanja sklupčanog u napuklom srcu raspolućene njutnovske jabuke i namah si razumeo sve: smisao dolaska, svakog stupnja pada. Razumeo si da si to stvorenje prizvao ti (ili je ono, možda, prizvalo tebe, nisi bio siguran, ali svakako ste se tu našli jedno zbog drugog!), i da je ono bilo sila teže, da ti je ono vidovnjačkom veštinom slepih proročica sa Delfa predočavalo koliko je odlazak bio neminovan i sudbonosan, a sa njim i postepeno bujanje čežnjivih čula koja su, omamljena rasplodim venerijanskim mirisom, sada ludela za oprašivanjem večno rascvetalih pupoljaka kakvi samo mogu da izrastu na plodnom tlu koje kvasi Dolina suza. Nisi mogao, u tom deliću sekunde zauzdati bljesak otkrovenja niti njegovu prosvetljujuću misao začas umrtvljenu na hronosovom srpu kao da je nije ni bilo u jalovom odbljesku, ali te je zmijsko strujanje po površini tela upozoravalo, ostaci ekstatične mudrosti, na preteću prirodu tugaljivog i zlokobnog; iskustveno su te jačali saznanjem da su ti isti zanosni pupoljci – glasonoše lepote trećeg podneblja – u podnožju bili obloženi oštrim, otrovnim trnjem. Pojalo je to trnje tragičnu poemu. Vašarski se cerekalo svakom omamljeniku jer je znalo prirodu bola, kapacitet otrova, stopu smrtnosti… Znalo je još mnogo štošta o prirodi ljudske patnje. Podrugljivom oštricom je upiralo u svakog zaluđenika u lepotu duginih boja kome je bilo suđeno da postane njen rob, a naposletu, okovan porokom te iste (strašne) lepote, kasno shvativši da mu se na obećanom obzorju ne smeše ni ćup ni blago koje bi mogao zadražati za sebe, bude bačen duboko u tamnicu. Namah si jasno čuo one slabašne glasove s početka. Onu raspolućenu reč…
