Za razliku od Sunca koje opisuje deo nas koji se fokusira u jednu tačku i ima sposobnost da bude samoodnosno, samodovoljno i da razvije svoj kvalitet jedinstva i da odate deluje, Mesec je sasvim drugi deo kod nas koji mnogo više opisuje samu sudbinu. Čovek je rođen od majke koja predstavlja taj Mesec i stoga je Mesec prvo nebesko telo koje mi vidimo na nebu kao najveće i koje deluje iako je od suptilnog svetla kao nešto što je za nas najbliže i najintimnije.
Sunce nam obasjava ceo dan, ali njegov deo je da naučimo gledati. Sa Suncem je teško uspostaviti odnos,ono je princip koji organizuje sve kvalitete u našem životu, ali sa njim je teško živeti. Ono je uvek u jednoj tački u centru svega, ali ono voli usamljenost, živi u tom svom skladu stvari i ima drugačiju vrstu odnosa. Taj nivo razvoja Sunca skoro da i ne liči na uobičajeni, ljudski nivo gde bi prepoznali ljudsku dušu. Mesec je, pak, sve ono što je povezano sa čovekom, on predstavlja dualizam koji je toliko važan za ljudsku prirodu. Sve ono što doživljavamo kao sudbinu, kao svoja osećanja i emocije koje prolaze kroz njih, dolazi kroz prirodu Meseca. Kroz poziciju Meseca u bilo čijoj karti vidimo stvarnu prirodu osobe, šta je raduje, šta je plaši, gde je vode ta njena unutrašnja bića, ka čemu je vode te energije, ka čemu je naklonjena, kao i da li je nešto muči. Mesečev deo, koliko god da je intimniji, je bliži čovekovoj prirodi i predstavlja ono što on zaista u svom unutrašnjem delu nosi odmah ispod oklopa, ispod onog prvog pojavnog dela. Čovek vrlo teško ume da živi Sunce,ono je njegov kvalitet ličnosti koji tek treba da razvije, ali generalno, retko ko živi taj kvalitet jedinstva sa svim stvarima i ono što se čoveku uglavnom događa dolazi kroz priču Meseca.
Svaki aspekt Meseca opisuje događaje koji nam se sami po sebi dešavaju, mi ništa tu ne radimo da bi nam se to desilo, jer ti događaji nisu uzrokovani prirodom našeg karaktera. Oni su uzrokovani prirodom našeg podsvesnog bića, prirodom naše genetike i naših sećanja koje nosimo, unutrašnjom prirodom koja nije čoveku poznata do kraja i koju tek delimično prepoznaje kao svoje osobine. Vrlo često ih vidi i kao osobine drugih koje ga plaše ili mu prijaju, u zavisnosti od onoga šta Mesec u svojoj vibraciji nosi.
Mesec je kao velika površina vode koja vrlo lako zatalasa, čovek vrlo lako izgubi svoj balans i postaje uznemiren, pa sva ona priča o Suncu u kome treba da održi unutrašnju strukturu i u kome treba da pronađe unutrašnju tačku više nije ostvariva. Sunce zato zna da bude onaj dnevni, racionalni, budni deo kojim se čovek trudi da radi, ali Mesec je ono što nosi u svom osećaju i posmatrajući priču Meseca, zapravo posmatramo priču sudbine. Ta osećanja koja osoba nosi kroz Mesec nisu samo njena osećanja u ovom životu,to su pre svega osećanja majke, kao i drugih žena iz genetike na koja se ona povezala,bilo da je muškarac ili žena i sada oblikuju njenu spontanu prirodu. Čovek se u nekim trenucima opusti i nije u svojoj budnoj prirodi koja želi da kontroliše stvari, a tada ulazi u ovu svoju spontanu prirodu. Čovek mora da spava i da u jednom trenutku izgubi svest o Ja koja je Sunce i tada upada u Mesec i zato Mesec kod čoveka izgleda kao neminovnost. Sve što učimo o tome da mora da se bude pozitivan, stabilan i sl, mora da se metaboliše na nivou Meseca kao iskustvo koje čovek može da ima u svom spontanom životu i u svojoj spontanoj prirodi. Ali, ta spontana priroda je sačinjena od nasleđenog dela, od predaka, od onog što je majka osećala u trudnoći ili u trenutku porođaja. Mesec je slika dolaska na svet i svakako da u širem smislu opisuje prirodu naše duše koja izlazi iz jedne inkarnacije i ulazi u drugu. Mesec je ono u čemu mi plivamo i veća je slika od onog što možemo da kontrolišemo, on je kao materica u kojoj se nalazi plod dok se ne rodi i svi živimo u tom sećanju i u jednoj takvoj atmosferi.
Cela priča našeg života se svodi na to da sve ono što znamo da uradimo u svom danu, možemo to praktično da uradimo u svojoj noći. Da li možemo svoja iskustva koja živimo u budnom i racionalnom delu svesti da prenesemo na Mesec i da podučimo svoja osećanja da budu plemenita, dobra i stabilna? Jer, ako u osećanjima nosimo povredu i bol koje je nekada neko iz bilo kojeg razloga doživeo, koliko god da smo racionalno budni, kada uđemo unutra u svoje podsvesne odaje ovo ispliva, preplavi nas i doživimo od nekoga to podsećanje na bol, jer sve ono što nosimo u svojoj duši to privlači. Ljudi koji imaju opterećen Mesec nemaju to samo zato što je on subjektivno unutar njih, već zato što ih objektivne okolnosti stalno podsećaju na to, ono subjektivno ih podseća na to i stvara potrebu za objektivnim iskustvom. Iz tog razloga čovek ima zadatak da sve što nauči u svom budnom delu života, ili sve što nauči u jednoj inkarnaciji, ume da prenese u svoj duševni svet i da duši da mir, koja će biti čisto i mirno polje u kojem se on oseća udobno, srećno i može da ima doživljaj celine i jedinstva.
Sve ono čemu duša teži jeste mir spram svake situacije u životu i ako to čovek može da postigne, on je postigao potpuni balans u Mesecu. Ono što je za Sunce tačka unutar njega u kojoj čovek treba da pronađe osećaj jedinstva sa drugim ljudima oko sebe kako bi mogao da ima potpuno razvijenu svoju ličnost, za Mesec je taj princip ono što živi u samom centru znaka Raka, što je mesto egzaltacije Jupitera. Da bi Mesec bio miran, mora da ima osećaj svrhe i osećaj da su stvari dobre. Konačna vrednost Meseca izražava se u sposobnosti da duša prepoznaje da su stvari dobre i to je ono što zovemo dobrotom koja u osnovi stoji u Mesecu. Mesec u svojoj razvijenoj formi u kakvoj god situaciji da se nalazi, nudi dobrotu i saosećanje koji nisu moralno uslovljeni idejom da je to dobro ili ne, već onim dubokim dobrim delom u čoveku koji će imati uvek osećaj da su sve stvari ok. i nikoga ne osuđuje i ne vidi kao lošeg, on veruje da su sve stvari dobre. Zato, šta god da se događa, taj optimizam u njemu stvara mu dobre okolnosti i to je najveći kapital koji čovek ima kroz Mesec, jer od njega će dobiti sve ostale dobre stvari.
Svi smo uronjeni u ovu inkarnaciju sa zadatkom da svoja sećanja koja nosimo kao iskustvo, na kraju dovedemo u jedno pomirenje i u balans. Mi smo tu da jedni drugima oprostimo, da pronađemo smisao i za onu drugu osobu za koju nismo našli u prošlom životu, jer na kraju, uvek se taj Mesec meri na vagi pre nego što uđemo u 8. kuću i uvek se on pita da li je bilo lako i dobro na ovoj planeti. Ako Mesec kaže da mu nije bilo lako, onda čovek sledeći put dobija opterećen Mesec tim sećanjem, dobiće taj deo Saturna (težine) koji je povezan sa Mesecom, a to će mu dalje dati određenu sliku majke, porodice i okolnosti i sve ono što se izmerilo i prevagnulo na vagi na kraju prethodnog života. Na pitanje lakoće ili težine na kraju života ljudi ne odgovaraju mentalno, nego na to odgovara njihova duša o tom iskustvu singulariteta gde su sve stvari spojene i što je prosto vibracija koju čovek nosi kao rezultat svih sećanja koja je imao.
U Mesecu živi priča odnosa, u njemu žive svi odnosi koje smo imali i koje ćemo imati u ovoj inkarnaciji. Oni žive kao titraj, kao osećaj koji će se pretvoriti u odnos sa bilo kojom osobom. Taj osećaj se nalazi između naših misli i našeg tela, upravo se svaka misao pretvara u telo u biohemijskoj reakciji preko osećaja. Osećaj je primarni most uzmeđu dve suprotnosti i zato je on odnos i jedini kapital koji zaista nosimo iz inkarnacije u inkarnaciju. Mesec nikada nije zamišljen da bude kazna koju nosimo, on je samo deo na koji radimo i koji želimo da dovedemo u balans i da oprostimo. Srčana čakra kojom vlada Mesec je čakra osećanja i sposobnosti da budemo dobri, da možemo da pretvorimo realnost neba u realnost zemlje i zavisi od propusne moći našeg Meseca. Stoga je Mesec najintimnija tačka u našem horoskopu i ako imamo snažan Mesec, imaćemo ostvarenu bliskost sa nekom osobom…
*******
Ovaj tekst predstavlja deo predavanja u Kepler klubu. Više o Kepler klubu i pristupu celom članku možete pročitati ovde
