Pored Nikole Tesle i Mihajla Pupina – Milutin Milanković je jedan od trojice najvećih srpskih naučnika, koji su svoja naučna dostignuća ostavili u zalog čovečanstvu. Ime Milutina Milankovića je ovekovečeno kao jedno od najslavnijih imena u svetskoj klimatologiji, geofizici, nebeskoj mehanici i astronomiji, a njegovo kapitalno delo “Kanon osunčavanja” je tek 37 godina posle njegove smrti od strane svetskih naučnika proglašeno jednim od najznačajnijih naučnih ostvarenja 20. Veka.
Ovaj briljantan naučni div, čija naučna dostignuća mi u Srbiji tek odnedavno otkrivamo i poimamo, fascinirao je svetsku naučnu javnost najsloženijim matematičkim proračunavanjima klimatskih promena koristeći samo olovku, papir i logaritamske tablice. Njegov ,,Kanon osunčavanja’’ prati poslednjih milion godina klimatskih promena na planeti Zemlji, za koje je Milanković matematičkim proračunima dokazao da se vezuju za ciklične promene u osunčavanju naše planete koje dovode do stalnih globalnih klimatskih promena. Pomoću svoga rada na ovom kapitalnom naučnom delu, Milutin Milanković je izumeo i najtačniji kalendar koji je u istoriji ikada sačinjen. Stoga ga svetska nauka stavlja u rang sa Kopernikom, Keplerom i Njutnom, razumevajući značaj njegovih naučnih ostvarenja za čitavo čovečanstvo.
U kojoj meri je njegova naučna zaostavština vredna za čovečanstvo, govore i činjenice da ga je NASA uvrstila među petnaest naučnika svih vremena, da ga je svetska naučna asocijasija uvrstila među pet najvećih naučnika 20. Veka, kao i da su dva kratera – jedan na Marsu i jedan na Mesecu ponela njegovo ime, ali i asteroid koga je naš astronom Petar Đurkobić otkrio 13. 04. 1936. godine u belgijskoj opservatoriji.
Milankovićev “Kanon osunčavanja” objašnjava hronologiju ledenih doba, a njegovi su astronomski proračuni po prvi put poslužili kao osnov hronologije celokupnog geološkog perioda. Iz njegove skale ciklusa ledenih doba možemo dobiti naznaku, da novo ledeno doba, uprkos današnjim naučnim očekivanjima koja idu u prilog globalnom zagrevanju, može načiniti veliki klimatski preokret na planeti, kao što je to činilo i mnogo puta tokom njene istorije. Posmatrajući trend moderne civilizacije, koji bespoštednom eksploatacijom Zemljinih resursa urušava globalni eko sistem, čovečanstvo se još jedino u prilog svoga opstanka može pouzdati u samu planetu, i njene velike klimatske cikluse, koji eventualno mogu uticati na zaustavljanje već pokrenute poluge globalnog zagrevanja i sprečiti izumiranje svih vrsta na Zemlji.
Pre 20.000 godina, Zemlja se nalazila pod debelim naslagama leda koji je crpeo snagu iz hladnih uporišta na severu i prostirao se ka jugu, prekrivajući nekadašnja prostranstva šuma i zelenih polja. Temperatura je bivala sve niža, a mnogi delovi kopna naše planete tonuli su pod velikom težinom leda koji ih je pritiskao. Ovaj period u istoriji naše planete poznat je kao “ledeno doba” ili Pleistocen i trajao je oko 2,4 miliona godina. Veliki delovi Severne Amerike, Evrope i Alpa bili su pod ledenim pokrivačem, čija je debljina ponegde iznosila i do par hiljada metara. Na južnoj polulopti, izuzev Antarktika, manji ledeni pokrivači su se razvili na delovima Australije, Novog Zelanda i Argentine. Pa ipak, ledeno doba se okončalo. Pre oko 14.000 godina ledeni pokrivači su počeli da se povlače a tokom 7.000 godina povukli su se do svojih današnjih granica.
Međutim, i ovaj topli period u kome živimo poslednjih desetak hiljada godina odlikovao se znatnim oscilacijama klime, od kojih je najpoznatije “malo ledeno doba” koje je trajalo od 1450. do 1880. godine n.e., kada su se glečeri visokih planinskih masiva znatno proširili, a sneg se mesecima zadržavao na visokim planinama Etiopije, gde se danas za sneg ne zna. Detaljnim ispitivanjem glečerskih morena ustanovljeno je da je najveće zahlađenje u toku malog ledenog doba bilo 1700. godine i da je to bio poslednji od pet sličnih događaja u Holocenu.
Interesantna je činjenica da je u tom periodu globalna temperatura bila za samo 10ºC niža nego u periodu pre početka globalnog otopljenja, što je bilo dovoljno da se odrazi na hladne klimatske prilike koje su obeležile taj period. Međutim, klimatska zahlađenja uvek su smenjivala klimatska otopljavanja, a kao dobar primer može se pomenuti da je 1000. godine p.n.e. bilo toliko toplo da je na južnim delovima Grenlanda rasla bujna vegetacija!
Naš naučnik Milutin Milanković proslavio se upravo kao tvorac prve potpune matematičke teorije klime i njenih ciklusa, razrešivši tajnu cikličnosti ledenih doba, matematički i numerički prikazavši vremenski razvoj temperaturnih uslova na površinama planeta. Primenom sferne astronomije, nebeske mehanike i matematičke fizike, analizirao je promene i uticaje Sunčevog zračenja u prostoru i vremenu i dokazao da astronomski uticaji upravljaju mehanizmom termičkih pojava na Zemlji. Time je uspostavio sponu između nauka o vasioni i nauka o Zemlji, otpočevši proučavanje klime na način koji pre njega nije postojao.
Milanković je zaključio da na dinamiku osunčavanja naše planete utiču tri orbitalna ciklusa:
1. precesija tačke ravnodnevnice, čiji ciklus traje oko 26.000 godina
2. promena nagiba Zemljine ose, čiji ciklus traje oko 41.000 godina
3. promena ekscentričnosti Zemljine putanje oko Sunca, koja traje oko 100.000 godina.
I pored toga što današnji naučnici generalno zastupaju stav da se naša planeta neumitno zagreva, što svakako svi osećamo i uviđamo, ipak ne treba ispustiti iz vida da ono o čemu govori meteorologija u domenu klimaktologije nije presudno, jer klimaktologija obuhvata promene koje traju milenijumima. Stoga je moguće da globalna temperatura raste a da se zapravo u odnosima temperaturnih razlika priprema ledeno doba.
O svemu ovome u domenu astrologije govori i natalna karta otkrića patuljaste planete Ceres, koja u svojoj mitološkoj potki ukazuje kako na meteorološke promene (smena godišnjih doba koja nastaju boravkom Persefone na Zemlji i u podzemnom svetu), tako i na klimatske promene usled ciklusa ledenih doba (koja su mitološki vezana za Demetrinu odluku da se odrekne svoje božanske uloge boginje obilja i hraniteljke Zemlje i ljudi, usled čega nastupaju hladnoća i glad).
U karti njenog otkrića, pozicija Ceres na fiksnoj zvezdi Algol, kao i egzaktan kvadrat koji ona obrazuje sa Saturnom, ukazuju na to da našu planetu pohode večiti ciklusi klimatskih promena i smene ledenih doba.
SAROS CIKLUS
Dana zimskog solsticija 21. 12. 2010. godine, kojim je prirodno započela 2011. godina, odigrala se prva u nizu od ukupno sedam eklipsi, koje su 2011. godinu istakle kao posebnu.
Međutim, osim svih drugih mundanih pokazatelja velike važnosti koju je 2011. godina imala u novoj evolutivnoj etapi buđenja svesti čovečanstva – među kojima su svakako ulazak Urana u prvi zodijački znak – Ovna, kao i prelazak kraljevske zvezde Regulus iz znaka Lava u znak Devicu – Solarna eklipsa od 1. jula 2011. godine započela je novi Saros ciklus, koji će svoj uticaj na planetu Zemlju ostvarivati tokom narednih 1200 godina.
Ova peta po redu eklipsa tokom te godine (kojom je započeo novi Saros ciklus) pokrenula je buđenje pete energetske čakre našeg velikog planetarnog tela, a koja je povezana sa znanjem, njegovim prenošenjem, komunikacijom i kreativnošću. Suštinska potreba ove grlene čakre jeste da pronađe sopstveni glas koji svedoči Istinu.
Stoga će ova grlena čakra, kojom Merkur vlada, ostvariti svoj puni potencijal u dobu Device, znaku kojim ova ljudska planeta razuma vlada, u epohi Regulusovog prolaska ovim znakom.
Od davnina, pomračenja su smatrana svetim trenucima spajanja Neba i Zemlje, trenucima kada su se otvarala inače zatvorena “nebeska vrata” i kada su ljudi mogli da dođu u direktni kontakt s različitim bićima iz drugih dimenzija.
Danas se zna da je Solarna eklipsa u korelaciji sa našom najdubljom podsvešću. Mesec baca svoju senku na Sunce i blokira ga, i na taj način normalne Solarne vibracije postaju “zarobljene”, što se primarno reflektuje na krvotok i um. Ovo je predmet izučavanja mnogih savremenih psihologa.
U trenutku pomračenja Sunca nastaje neka vrsta kratkog spoja, u kojem čitav sistem iluzije zastaje i oni koji su spremni mogu izaći iz nje. To je vreme kada možemo zaviriti u podsvest, pa sve ono što je skriveno i što se nalazi sa druge strane može postati vidljivo. Za to kratko vreme dok su solarne energije “blokirane”, javlja se velika prilika za oslobođenje od materijalnih okova i odlazak na viši nivo postojanja.
Mnogo vekova pre nove ere sumerski astrolozi pridavali su pomračenjima izuzetan značaj. Najveća astrološka veština toga doba bila je najava pomračenja i po njihovim ciklusima organizovao se život unutar čitave države. Proučavajući ih, sumerski astrolozi su primetili da jedno pomračenje nije izolovana pojava, nego da se eklipse precizno uklapaju u nizove koji imaju svoj jasno određeni početak i kraj. Još 747. godine p.n.e. izuzetno precizno su predviđali svaku buduću pojavu eklipsi na nebu i sortirali ih u cikluse. Ti ciklusi su kasnije od strane grčkog leksikografa Suidasa iz X veka nazvani Saros ciklusi (Saros na grčkom znači ponavljanje).
Tradicionalno, pomračenja su tumačena kao veoma loši znaci, jer su vezana za uznemiravajući doživljaj “pada Sunca u ambis”, tj. odsustva životvorne svetlosti. Tumačenje pomračenja kao jedinstvene pojave često je navodilo na pogrešne zaključke i zato je od neprocenjivog značaja da se ono posmatra kao deo jedne velike “familije” – Saros ciklusa. Tokom prošlih vekova ovi ciklusi su zaboravljani i eklipse su upravo tretirane na način izolovanih fenomena. Beležio se samo njihov zodijački stepen i posmatrao uticaj na nivou aspekata unutar neke astrološke karte. Tek je pre desetak godina Bernadette Brady u svojoj knjizi o prediktivnim tehnikama obratila pažnju i na značenje pojedinog Sarosovog ciklusa kojem eklipse pripadaju.
Eklipse unutar jednog Saros ciklusa javljaju se na svakih 6798 dana (18 godina, 11 dana i 8 sati). To je period u kome se poravnavaju 3 ciklusa: sinodički mesec, anomalistički mesec i drakonska godina, čija vremenska tačka ukrštanja pada u isti dan. Drugim rečima, tada će Sunce i Mesec biti na približno istom rastojanju, mladi mesec će biti u istom ili susednom znaku i na istom rastojanju od mesečevih čvorova.
Ukupno postoji 38 eklipsi u Saros nizu, od kojih 19 Sarosa počinje na Severnom polu, a drugih 19 na Južnom polu, od čega svaka Saros serija vremenski traje oko 1280 godina. Dva uzastopna pomračenja Sunca pripadaju različitim Saros nizovima, od kojih jedan spada u severne, a drugi u južne.
Da bi označili kom Saros ciklusu pripada koja eklipsa, astronomi i astrolozi numerišu serije – ali na različit način. Astronomi numerišu prema Van der Bergovoj nomenklaturi donesenoj 1955. godine. Eklipsama koje pripadaju ciklusima gde se Sunce nalazi u blizini Severnog Mesečevog čvora dodeljuje se neparni broj, a eklipsama koje pripadaju ciklusima kod kojih se Sunce nalazi u blizini Južnog Mesečevog čvora dodeljuje se parni broj. Sistem brojeva Saros serija koje koriste astrolozi nešto je komplikovaniji. Prvoj u nizu eklipsi koje se nađu u blizini Severnog Mesečevog čvora, na samom Severnom polu, dodeljuje se oznaka 1N, a prvoj u nizu eklipsi koje se nađu u blizini Južnog Mesečevog čvora, na samom Južnom polu, dodeljuje se oznaka 1S i tako sve do 19N, odnosno 19S. Ako se jave dve eklipse u istoj "sezoni eklipsi" (u okviru 29 dana), prva od te dve eklipse nosiće oznaku npr. 5Nstarija, a druga eklipsa iz iste "sezone eklipse" nosiće oznaku 5Nmlađa.
Eklipse – pomračenja naših svetala (Sunca i Meseca) – predstavljaju kosmička vrata ili, slikovitije rečeno, tunele za spuštanje skupina Duša sa određenim, povezanim karmičkim zadacima. S obzirom da ovi astronomski fenomeni imaju mundani uticaj na našu planetu, oni ujedno predstavljaju kapije kroz koje se spuštaju Duše tematski sličnih karmičkih zadataka, koji će biti podržani od strane Duha vremena, odnosno određene tematike i potrebe doba u kome se reinkarniraju. S obzirom da vreme poseduje spiralno kretanje, koje može biti prepoznato i u velikim Saros ciklusima, ljudske Duše dolaze u grupama koje povezuje određeni Saros ciklus kome pripada njihova prenatalna Solarna eklipsa kroz čije kapije dolaze na Zemlju.
Svaka Duša, na svom putu ka Zemlji, tako prolazi kroz svoju Solarnu i Lunarnu eklipsu, koje prethode njenom utelovljenju u materiju, a u njihovim kartama možemo prepoznati karmičke zadatke koje Duša sa sobom nosi za svoju sledeću inkarnaciju.
Doba života u kojima se ovi karmički zadaci aktiviraju bivaju pokrenuta putem progresija, koje aktiviraju natusove Solarne ili Lunarne eklipse. Određena godina u kojoj se ostvari poklapanje vibracija preseka vremena u kome progresija aktivira eklipsu predstavlja ključnu godinu za pokretanje ili realizaciju karmičkog zadatka Duše. Za natusa, to je prilika da se uskladi sa zakonitostima svog Saros niza kome pripada njegova eklipsa, čime se stvara iskorak na planu evolucije.
U kojoj meri početna eklipsa novog Saros ciklusa, koja se odigrala 1. jula 2011. godine, govori o dobu buđenja Ceres, nebeskog predstavnika mitološkog arhetipa naše planete Zemlje, ukazuje kako njena natalna karta, tako i karta prenatalne eklipse našeg naučnika Milutina Milankovića, čije je kapitalno naučno delo bilo posvećeno praćenju klimatskih promena, a koje su u neraskidivoj vezi sa Ceres i samom prirodom Zemlje.
U trenutku početka novog Saros ciklusa, vladar ASC ove karte je sa stepena pada Marsa (Merkur na 28º Raka) obrazovao egzaktan trigon sa Ceres, opisujući svu aktuelnost teme o prirodi na planeti Zemlji. Sam vladar ASC – Merkur, na stepenu pada Marsa, u egzaktnom trigonu sa Ceres – koja je gotovo na samom stepenu egzaltacije Venere (27ºL) – ukazuje na smenu vladarstva muških i ženskih arhetipova u dobu u koje smo zakoračili.
Ključna tema na koju je početak novog Saros ciklusa sa tom Solarnom eklipsom ukazao jeste tema Ceres – same planete Zemlje i njenog Meseca – koja će dominirati budućim pravcem naše evolucije i duhovnog buđenja.
Jedan od dva natalna vladara MC-a Milutina Milankovića (Saturn), u karti njegove prenatalne eklipse boravi na 28º Riba, obrazujući time egzaktnu konjunkciju sa pozicijom Ceres u trenutku početka novog Saros ciklusa. Ovaj Saturn Milankovićeve prenatalne eklipse upravo govori o karmičkom zadatku njegove Duše, usled koga će načiniti mapu klimatskih promena, koje su duboko utisnute i u samu prirodu mita o Demetri, odnosno Ceres, boginji prirode Majke Zemlje. Njegov Saturn na stepenu Ceres upozorava nas da jedna od ključnih tema Novog doba u Saros ciklusu svakako može biti i novog ledeno doba, koje će započeti tokom uticaja ovog Saros ciklusa. Da se radi o velikom, svetski poznatom klimatologu, otkriva sam kraljevski stepen znaka Lava, na kome se nalazi vrh 4. kuće (kuća klimatskih uslova) u karti PSE Milankovića, a čiji vladar, Sunce, svojim pomračenjem tvori ovu prenatalnu kartu.
Takođe, i sam Merkur u karti Saros ciklusa, kao vladar Asc ove karte, obrazuje egzaktan trigon sa pozicijom Ceres, kao i sa pozicijom Saturna u karti PSE Milutina Milankovića, potvrđujući snažnu vezu ovog naučnika sa globalnim promenama koje najavljuje ovaj Saros ciklus. Veoma je zanimljivo primetiti, da vladar Milankovićeve Solarne eklipse – Uran, boravi u 4. kući ove karte, koja se između ostalog povezuje i sa klimom, a on tvori egzaktnu konjunkciju sa Asc karte novog Saros ciklusa, čime možemo dobiti još jednu naznaku klimatskog preokreta tokom razdoblja uticaja ovog Saros ciklusa. I u samoj karti Saros ciklusa, uočavamo da se vrh 4. kuće (klime), nalazi u znaku Škorpiona, kojime vlada Pluton, a koji u karti PSE Milankovića obrazuje egzaktnu konjunkciju sa MC – om Saros karte.
A sada pogledajmo iz astrološkog ugla u kojoj meri će naučna otkrića Milutina Milankovića biti aktuelna u sledećoj epohi čovečanstva, koju je najavio Regulus ulaskom u Cererin zodijački znak Devicu:
U trenutku ulaska Regulusa u znak Devicu (21. 12. 2011), Ceres se našla na 22º Riba, a njen vladar Jupiter, ne samo da je obrazovao egzaktan trigon sa Regulusom na nultom stepenu Device (čime je u prvi plan buduće epohe postavio planetu Zemlju i njen eko sistem), već je ujedno to učinio i sa Milankovićevim Uranom – vladarem njegove 10. kuće natala (njegove naučničke karijere). Stoga nam je ova konjunkcija Milankovićevog Urana i Regulusa, veoma značajna iz ugla opisa Zemljinih klimatskih ciklusa, kojima je on bio posvećen tokom svoje karijere, a koji će posmatrano putem ove konjunkcije postati aktuelni i tokom nove Regulusove epohe. Sa druge strane i dispozitor vladara Asc Milutina Milankovića – Venera, iz znaka Raka obrazuje egzaktan trigon sa vladarem 4. kuće (klimatksih trendova) karte ulaska Regulusa u znak Devicu, odnosno sa Mesecom, čime je potvrđena povezanost rada ovog naučnika sa budućim klimatskim trendovima tokom prolaska Regulusa kroz ovaj ženski ljudski znak. Veoma snažna slika ovog slavnog klimatologa je opisana i kroz poziciju Sunca na samom natalnom Asc, a koje vlada njegovom 4. kućom.
U kojoj meri je ovaj naučnik prepoznao svoju životnu misiju da čovečanstvu razjasni velike cikluse promena klime na planeti Zemlji ukazuje i neraskidiva povezanost i isprepletanost njegove natalne karte sa kartom otkrića Ceres, koja u svojoj suštini predstavlja arhetip same prirode ove planete.
Milankovićev natalni Mesec obrazuje snažnu konjunkciju sa Saturnom na vrhu 8. kuće iz Sunčeve karte otkrića Ceres, koji ujedno obrazuje i egzaktan kvadrat sa njom i tadašnjom pozicijom fiksne zvezde Algol. Milankovićev Mesec se nalazi i u snažnom kvadratu sa Plutonom njegovog natala, na poziciji fiksne zvezde Algol, a te slike upravo ukazuju na ono o čemu i sama natalna karta Ceres govori, a to su klimatske promene koje predstavljaju prirodni ciklus udaha i izdaha, kojima naša planeta diše.
Kao što u holografskom univerzumu svaki, i najmanji delić kreacije sadrži sliku celine, tako i sama godišnja doba na Zemlji, koja su utkana u mitologiju Demetre i njene kćeri Persefone, čine umanjene cikluse disanja prirode, a koji se smenjuju u okviru mnogo većih klimatskih ciklusa, koja su sazdana od ledenih doba i perioda globalnih otopljavanja. Čovek je svojim sebičnim delovanjima umnogome poremetio klimatsku ravnotežu, koja može imati dalekosežne posledice za sav živi svet na ovoj predivnoj planeti, ali je malo izvesno, da će se rastućim trendom sve snažnijeg otopljavanja, sprečiti veliki klimatski ciklusi ledenih doba, koje je najbolje razumeo i hronološki sistematizovao naš veliki naučnik Milutin Milanković.